Pronađi Me..

XVII

Danas mi je David javio da je uspeo da dođe u kontakt sa Danijelom. Već je prošlo nekoliko dana od kako smo našli sve te stvari, a među njima sve što smo našli su bile slike i mnogi dokumenti o njegovom poslu koji je vodio. Prema Adamovim stvarima nismo mogli da dobijemo nikakve naredne tragove ali ono što mi je rekao u snu je i dalje ostao kao sledeći plan.
"Pričao sam danas sa njim i pitao ga da li poznaje nekog Adama." Reče mi David s kojim sam se srela u kafiću ovo popodne. "Šta je rekao?" upitala sam nazad.
"Kaže da su bili u srodstvu, ali me je odmah upitao zašto me to zanima."
"Bio je malo drugačiji nego inače; verujem da je nekud žurio, kao i uvek."
Ispričao je ono što je uspeo da sazna.
"Deluje mi kao da je sve bilo isplanirano, razgovarao je kao da ga samo ispitujem." "Pitao sam ga par puta nevezano za Adama kako ne bih bio sumnjiv, ali je atmosfera i dalje bila napeta."
"To je čudno, on uvek deluje smireno i kao veoma pričljiva osoba.." dodala sam razmišljajući se.
"Podsetio sam ga da smo dobili njegov izveštaj da otkucamo i izdamo u članku, bio je zbunjen." pričao mi je dalje David.
"Kada sam spomenuo kako imaju isto prezime i da sam zato došao da ga pitam odmah me je pitao odakle mi ideja da ga uopšte pitam bilo šta od toga."
"Bio je jako čudan.." završio je i ispijao kafu a ja sam razmišljala o tom izveštaju i svemu što sam pročitala iz njega.
Nikakav Danijel nije bio spomenut da je u njegovom životu, a poslednja osoba koja ga je videla je bio njegov najbolji prijatelj iz komšiluka: Mark...
Zašto bi ubio sopstvenog prijatelja? pomislih vraćajući film na stvari što mi je pričao Adam.
"Hej Lisa! Gde si zalutala?" mahnuo mi je pred očima kada sam se trgla.
"Nije ti ništa pričao o svojoj povezanosti sa Adamom?" pitala sam ga.
"Nije hteo više da priča sa mnom, samo se pokupio i otišao. Posle sam dobio poruku da je bio u žurbi i nije stigao da mi kaže zašto je tako brzo napustio kafić."
"Ne deluje mi da je Danijel potpuno čist." uvereno sam rekla.
"Ni meni.. Pitao bih ga ponovo da se sretnemo ali bojim se da ću izgubiti posao."
Objasnio mi je da je i pre pokušao da ga pita za povišicu kako bi uspeo da isplati dug svojoj porodici. Tada je bio u zastoju jer nije radio par meseci nakon što je doživeo saobraćajnu nesreću i nije mogao da dolazi na posao. Dobio je malu platu jer ga Danijel nije plaćao dok je bio na bolovanju a onaj novac što je dobio nije bilo dovoljno da isplati dug i svoje račune. S obzirom da mu je majka loša žena, nije htela da ga ostavi na miru i stalno ga cimala za novac.
"Jedini razlog zašto sam tražio uopšte novac je kako bih mogao da kupim novi stan."
Shvatila sam da sva raskošnost koju je imao u njegovom životu nije došla tako lako. Radio je dugo dva posla dogod se nije stabilizovao i kao i ja došao u New York sam kako bi počeo novi život.
"Nisam znala da je Danijel zapravo takav.." razočarano izjavih.
"Dvoličan je, a bojim se da ume i da manipuliše drugima." opisao ga je rečima koje ja sama nikada ne bih iskoristila za ovu osobu.
Videla sam ga prvi put na intervjuu za posao; bio je vrlo ljubazan i kulturan. Ostao je isto takav i narednih par puta kada smo se viđali na poslu. Nisam mogla nikad da slutim na nešto lošije od njega.
...

Vraćajući se nazad u svoj stan srela sam komšinicu koja je Markova žena. Prišla sam joj kako bi malo popričale a ona me je pozvala da dođem kod nje na kolače.
"Kako ti je ovde u novom domu draga?" ljubazno me pitala dok mi je pružala tanjir pun malih čokoladnih kolačića.
"Super. Baš je na dobrom mestu, sve mi je na dohvat ruke." hvalila sam svoj stan i ponašala se kao da se nikakav horor zapravo ne odigrava iza zatvorenih vrata.
"Oh to mi je drago da čujem." osmehnula se i nastavila da priča.
"Znaš, čula sam neku priču koja kruži da je tvoj stan uklet.." sela je ispred mene i ozbiljno me gledala.
Ima malo hladan pogled koji mi je budio neku neprijatnost.
"To su svakako samo priče nisu li?" odbrusila sam i uzela zalogaj od kolača.
"Tako sam i ja mislila.. ali sve dok moj Mark nije preminuo.." zastala sam sa jelom i pogledala je široko otvorenim očima.
"Zašto mislite da to ima neke veze sa mojim stanom?" upitala sam ozbiljno.
"Ne znam.. bio je skroz zdrav da umre tako ni od kud.. Samo mi nije jasno zašto je tako rano otišao od mene.." krenula je da plače a ja sam bila zbunjena.
Da li je to ona znala nešto u vezi Adama?pomislila sam te je pitala:
"Šta mu se desilo? Samo ako želite da kažete, naravno.."
"Samo je počeo da se guši ni od kud, nije mogao da dođe do vazduha.. Pokušali su da mu daju vazduha uz pomoć onih svih mašina, i ništa.." još jače je krenula da plače dok ja nisam znala šta da radim.
Da ispitujem dalje samo ću je još više uznemiriti, a da ćutim biće previše neugodno za mene.
"Izvinjavam se draga.. očajna sam već bez njega.." obrisala je suze i malo se smirila.
"U redu je, ja se izvinjavam što sam vas uopšte pitala." odmahnula je glavom i nastavila da priča:
"Nema potrebe, svi sa ovog sprata znaju šta se desilo. Nije nikakva tajna da i od tebe skrivam." otišla je po čašu vode a dok je bila odsutna razgledala sam okolo. Sedele smo u trpezariji, ispred mene mala kuhinja koja je bila spojena sa ovom prostorijom, sa desne strane dvoje vrata koja ne znam kuda vode, iza mene dnevni boravak a sa leve mali hodnik u kom sam ugledala veliko ogledalo okačeno o zid ali slomnjeno, nekim jezivim čudom direktno na sredini poput onog mog ogledala iz sobe.
"Izvoli dušo, verujem da će ti trebati malo vode. Napravila sam kolače malo slađe ovaj put." pružila mi je čašu kad sam se trgla jer je nisam čula da se približila.
"Hvala vam." preuzela sam čašu ali usput par puta bacila pogled ka hodniku kad bi se našla prilika.
"Znaš.. Mark je bio baš čudan u poslednje vreme.. Delovalo mi je kao da krije nešto od mene." zamišljeno mi je pričala.
Pitam se da nije to ono što mi je Adam spominjao?
"Pa.. u šta sumnjate?" upitala sam.
"Nemam ideju.. sad je svakako kasno, neću moći nikada da ga pitam.." gutala je knedlu kako bi zadržala suze.
"Žao mi je zbog vašeg gubitka, verujem da je sada na lepom mestu." ćutale smo i jele kolače dok nisam odlučila da pitam u vezi ogledala.
"Šta se desilo sa vašim ogledalom?" pogledala je ka njemu a onda u mene, i to vrlo velikom brzinom kao da sam pitala za neku svetsku tajnu.
"Oh to.. Ah, ja sam se slučajno saplela i rukom udarila.. čudno kako se baš na sredini razbilo ha?" nervozno se nasmejala u šta ja naravno nisam poverovala.
"Ah, vidim da već sumnjaš u mene.." rekla je primetivši moj neuveren izraz lica.
"Obično nisam otvorena pred novim ljudima ali.. verujem da tebi mogu reći ovo.." tiho je rekla izbegavajući moj pogled.
"Ne brinite, ja ni nemam kome drugom da kažem." rekla sam istinu; niko od osoba koje poznajem nije zanimalo kakva sam ja posla radila i kakve razogovore vodila sa drugima.