Pronađi Me..

XXVII

Nisam mogla da spavam, prošla je uveliko ponoć ali sam se i dalje prevrtala po krevetu sa jedne strane na drugu pokušavajući da zaspim.
"Hvala ti Alisa.." začuo se glas iza mojih leđa.
Polako sam se okrenula u pravcu odakle se čuo glas i ugledala crnu siluetu. Znam da je to Mark, jer sam ga već očekivala.
"Dakle ovde je kraj?" upitala sam gledajući plafon.
Malo mi je bilo žao njegovog odlaska, iako sam želela da sve što pre prođe i vratim se na onaj stari život, ova samoća koja me ubija iznutra me je činila da mi bića iz drugih paralelnih univerzuma budu bliski srcu.
"Samo želim da ti kažem nešto.. Izvini za sve što sam naškodio tvom stanu.." ćutala sam kako bih ga pustila da mi ispriča sve što je imao.
"Neko me je naterao da dođem ovde.. Izgleda da sam ovde zauvek i ostao.."
Pitam se zašto je bio nateran da uđe u moj dom; zar postoji nešto u mojoj kući što je ostala tajna za nekog ko očajnički želi da sazna?
"Nisam.. ništa uzeo.." kroz jake emocije je pričao zbog čega osetim krivicu.
Sve što je očito želeo je da spasi sebe, ali greh koji ga prati nije mogao da bude poništen koliko god opraštao Adamu.
I dalje mi nije jasno zašto bi ga Adam uopšte ubio..
"Zbogom Alisa.." dodao je na šta sam uzvratila pozdav kada je nestao.
Izgleda da je ovde stvarno bio naš kraj. Ispunila sam mu želju, dobila neke odgovore koji mi nisu i dalje jasni ali na kraju krajeva- ništa se u mom životu nije promenilo.
I dalje se osećam mizerno i povređeno, takođe mi je nedostajao Adam za kojeg se žarko nadam da ću videti uskoro.
"Čuvaj se." ustala sam sa kreveta i pogledala ka izvoru glasa, bio je to moj otac koji je izgledao isto kao i prošle noći.
Stojao je ispred mene u mraku i približio mi se kada sam ga ugledala. Povukla sam se ka naslonu od kreveta iz blagog straha.
"Zašto si ovde? Ne trebaš mi!" ogorčeno počeh da vičem na njega.
"Izvini.. molim te se čuvaj, uskoro će se desiti nešto jako loše u tvom životu." nestao je posle svojih reči.
Lusi mi je prišla bliže zbog čega sam se trgla. Lizala mi je ruku i glasno predela što me je umirilo.
"Tako me puno upozorava... Zar stvarno predoseća nešto što će se tek desiti?"
Pitala sam Lanu kojoj je cela ova situacija upravo ispričana.
"Ti znaš da ja nisam mnogo ubeđena u duhove ali.. verujem da stvarno ima nešto na šta te upozorava." konačno nakon tako dugo vremena poverovala mi je i nije ignorisala moju situaciju.
"Samo kad bih znala na šta je tačno mislio.."
Zabacih leđa nazad na stolicu iz očaja.
...

Pustila sam Danijela u stan ovo popodne kada se najavio da će doći. Ponudio se da mi da više informacija o Adamu kako bi ga lakše pronašli. Planirala sam da ga pitam za pomoć, u slučaju da želi da nam pomogne oko istrage. Adam mi ga je toliko spominjao dok nije nestao da sam odlučila zatražiti pomoć od Danijela. Ni Adama više ne viđam, iako se nadam da će se konačno vratiti nakon Markovog odlaska.
Jeste da je prošlo tek jedna noć nakon svega što sam učinila ali od njega nije bilo ni traga. Uplašilo me je da nije zauvek nestao, da sam nešto pogrešno učinila...
U početku sam jako želela da nestane, naravno, kao i svako kada ima konstantne košmare samo želi da ih se već otarasi, ali ja nisam želela da prestane.
Htela sam da saznam još više o njemu, svako veče sam bila spremna da ga pitam više o sebi. Nikad nisam dobila više odgovora od broja pitanja koje imam spremnjeno u glavi i zato sam se nadala da nam nije došao kraj.
"Želiš vina?" upitah Danijela koji je seo za kauč.
Primetila sam da je mnogo razgledao oko stana, najviše po zidovima na kojima su bile moje slike sa porodicom i prijateljima.
"Može." prihvatio je.
Nisam mogla da ne obratim pažnju na njegov nemarljiv razgovor sa mnom. Imao je bled izraz lica i odgovarao mi kao da je programiran, na svako pitanje ima kratak i jasan odgovor. Nisam znala da li je toliko ubijen u pojam što moramo da se vidimo, iako se sam pozvao, ili je stvarno ovakav uvek samo ga ja prvi put viđam sa drugačijom personom.
"I.. šta te zanima?" hladno me je upitao čim sam donela čaše sa vinom.
"Šta god želiš da mi kažeš.. Eto, za početak, reci mi kako ste vi u srodstvu?" sela sam kraj njega i bacila pogled na njega, ali nisam mogla da stvorim čvrst kontakt očima zbog njegovog strašnog izraza lica.
Namrgođen je, kao da ga glava boli a u očima je nosio taj neki ubijajući pogled koji sam gledala da izbegnem po svaku cenu. Samo njegovo lice mi je budilo neko neprijatno osećanje; nisam mogla da zamislim kako će se naš razgovor odviti do kraja.
"Ja sam njegov sin." kratko i jasno se izrazio zbog čega sam imala osećaj da uskraćuje razgovor kako bi što pre otišao.
Time što je davao jednostavan odgovor nisam imala volju da ga pitam dalje znajući da neću dobiti više informacija, ali na sreću nisam odustajala tako da me ništa nije sprečavalo.
Taman kada sam se nagnula da uzmem gutljaj od vina čula sam neki udarac iz kuhinje i posumnjala da je Lusi.
Čim sam otišla da proverim baš to se desilo, bila je gladna i prevrnula džak sa hranom.
"Izvini na tome, Lusi je jako nemirna u poslednje vreme." nervozno se nasmejah osećajući da nam je vreme razgovora tempirano i da će svakog trenutka da otkuca kad će on samo ustati i otići.
"U redu je, šta te još zanima?" upitao je nazad čim sam uzela čašu u ruku i stala da razmislim dok sam uzimala gutljaj.
Pokušala sam da osmislim sledeće pitanje ali su mi misli neobično razbacane i nisam mogla da sastavim rečenicu. Morala sam da ćutim neko vreme dok se ne saberem, dok je on u drugu ruku samo sedeo u tišini i gledao me praznim pogledom. Taman kada sam uspela nešto da smislim oči su mi se kolutale i glava mi postala teška. Vid mi se mutio i sve mi je postajalo manje poznato.
Krenula sam da ustanem kako bih se umila, ali sam jedva hodala i dezorijentisano se samo po sećanju kako mi stoji stan vodila do kupatila. Napipala sam zid pod svojim prstima, ne znajući uopšte gde sam nakon čega mi je sve postalo crno.