Pronađi Me..

XXXIX

"Možda smo trebali da prenesemo sve dokaze kod tebe danas.." dvoumio se David dok smo prilazili vratima od mog stana.
"Slušaj me." okrenula sam se ka njemu i zastala.
"Jedino što smo posedovali su bile one stvari od Danijela kojih više nema.
Ništa drugo neće naći kod tebe u domu." tiho sam pričala kako nas niko ne bi načuo.
"U pravu si.. tvoj stan je rizičniji.." dodao je te krenuo da hoda napred zajedno sa mnom.
Primetila sam da je neka čudna tišina u okolini mog stana. Linda je uvek u hodniku u ovo doba jer ide nekuda svaki dan.
Možda sam izgledala kao čudak, ali razvila sam navike i naučila kako se tuđi rasporedi odvijaju samo iz razloga što je svaki dan viđam na istom mestu u isto vreme, i shvatila da je ovo njena rutina.
"Vrata su otključana." uplašeno me pogleda kada mu se kvaka pod rukama spustila i otvorila.
"Ali kako..?" začuđeno sam prišla setivši se da mi je Linda dala jedini rezervni ključ koji je posedovala.
Da li je to ona meni dala lažan ključ kako bi me nasamarila?
Već od početka imam neke sumnje prema njoj; uvek je izbegavala temu mog stana ili osoba koje žive u ovoj zgradi. Bilo mi je još čudnije što zna da je Adam mrtav, iako se vodi kao nestao.
"Ostani iza mene." povukao me je iza svojih leđa i krenuo unutra.
Razgledala sam hodnik u nadi da pronađem neke tragove provale ali sve je bilo na svom mestu.
Došli smo do dnevnog boravka u kom su sve moje knjige i dokumenti razbacani po sobi što nije bilo tako prošli put kada sam napustila ovo mesto. Moj stan nije bio preuređivan nakon incidenta tako da su se fleke od vina i dalje videle na tepihu i mogla sam da osetim još parčiće nepokupljenog stakla od razbijene čaše pod mojim cipelama.
Neko je ovde.. pomislih dok sam išla za Davidovom stopom.
On se uputio ka drugom hodniku u stanu koji je vodio do moje sobe i kancelarije te me naglo zaustavio rukom kako ne bih hodala imalo dalje.
"Šta-" taman kad sam htela da pitam ućutkao me je i pokuvao dalje od vrata moje sobe.
"Neko je ovde!" šaputao je kroz strah i pokušao da nas jednako smiri ali nije uspeo jer nije mogao da kontroliše svoj ton glasa te mu se govor sve glasnije i glasnije čuo.
"Ah, nisam očekivala vas ovde!" izašla je osoba iz moje sobe i srela se sa nama u dnevnom boravku sa pištoljem u ruci.
"Emili?!" viknuli smo zbunjeno u isto vreme.
"Hej, možemo ovo raspraviti i bez oružja!" reče David i napravi korak ispred podižući polako ruke u vis a ona je uperila pištolj bliže njemu te se on zaustavio.
"Ti si mi dao otkaz, a ti odvela mog Danija u zatvor!" besno viknuše i približi se Davidu.
"Mislili ste da možete tako lako sve ovo da rešite?" počela je da se smeje na sav glas i od smeha spustila pištolj dole, sada uperen ka njenim nogama.
"Oduzeli ste mi sve što sam imala!" njeno ponašanje se brzo promenilo i kroz imalo emocija pokušala da izrazi svoje mišljenje.
"Nije moja krivica što je Danijel ubica." besno sam odgovorila znajući da pištolj drži dalje od naših tela, ali sam prerano pomislila jer je već bio uperen ka meni.
"Ne znaš ti ništa o njemu!" ruka joj se tresla kao i glas.
Pogledala sam u Davida na kratak momenat i videla da ni on nije znao šta da radimo. Nadala sam se da će on imati nešto u planu ali zajedno sa mnom bio je uhvaćen u njenu zamku.
"Jadan moj Dani.. nikad nije dobio željenu ljubav od njih.. Zato zaslužuju da gore sada u paklu!" viknula je i pogledala nas.
Ima neprocenjiv izraz lica što nije dobro.
"Emili, molim te.. mi nismo ništa učinili.." reče očajnički David.
"I ti, Davide.. Odneo si sve njegove najznačajnije stvari, jedino što je cenio nakon... nakon svega što je učinio za njih!" gubila je trag sopstvenih misli i imala par trenutaka u kojima nije znala šta priča.
Ćutke je pogledala u mene i zlobno mi se nasmejala.
"Iako sam pokušala da vas zaustavim izvukli ste se, bednici jedni!" pogledala sam ponovo u Davida i primetila da je šake sklopio u pesnicu i pogled mu postaje sve besniji.
"Ali nećete i ovaj put! Niko neće znati šta vam se desilo." brzo je prešla pogledom preko nas.
"S obzirom da vas neće više ni biti, vredno je reći da je već od ranije hteo da te ubije." prislonila mi je pištolj na čelo i gledala me direktno u oči.
"Iako sam ga uvek pitala.. 'Ali zašto si ubio svoje roditelje?' ubeđivao me je da su zaslužili to.." spustila je pogled sa mene i gledala ka dole.
Stojala sam nepomično sa strahom da se pomaknem bar milimetar kako me ne bi upucala. Dosetila sam se trenutka kada smo ulazili u auto nakon sahrane i videla nešto što me je podsetilo na pištolj u Davidovim kolima. Otvorivši ostavu sa suvozačeve strane da pronađem sebi flaster i sakrijem ranu od ogrebotine koju sam primetila na prstu, ugledala sam dršku od pištolja i krenula da sklonim papire koji su ga prekrivali kada me je David upitao šta tražim i iz straha zatvorila pretvarajući se da nisam ništa videla.
Nadam se da ima taj pištolj kod sebe. Pomislih sa velikom nadom.
"Zbog njega je odrastao bez ljubavi... Čak mu ni ja nisam dovoljna podrška!"
"Ali neka.. dokazaću mu da sam vredna njega.. Oh, čekaj samo da čuje da ste oboje mrtvi i da je sve moja zasluga!" kihotala se.
Ova devojka je zajedno sa Danijelom imala velikih problema.
Nikad nisam mogla da posumnjam da će biti spremna da učini ovako nešto. Znala sam da je kao manja bila problematična, i par puta naletela na porodične svađe koje su se odvile u njenoj kući, ali nikada je nisam zamišljala kao nekog psihopatu.
Iako nisam razumela šta govori, iz razloga što mi je strah blokirao sve što je pričala i dozvoljavao samo one informacije o mogućem izlazu iz ovoga, pratila sam shvativši da je i Adam uvaljen u ovu temu.
"Dosta je bilo, spusti taj pištolj dole!" viknuo je David nakon duge tišine i pružio svoj pištolj ka njoj.
"Znaš.. Davide." pogledala je u njega.
Od svega što sam pratila je bilo njeno oružje koje više nisam osetila na mom čelu, i kada sam pogledala, sklonila ga je u stranu, tako da iako opali metak neće mene udariti. Delovalo mi je da to nije namerno uradila već nesvesno, te sam uzela kao dobru priliku da joj se suprotstavim a da ne budem ubijena u istom trenutku.
"Ti si tako veran svojoj devojci... koliko god mislila da ću uspeti da te nasamarim nisi odlazio od nje." pratila sam njen pogled i polako podizala ruku kako bih izbila oružje iz ruke i srušila je na pod.
"Zašto si ovde?" upitao je David kako bi joj odvukao pažnju sa onoga što pokušavam da učinim.
"I onako niko neće saznati da sam to bila ja.." počela je rečenicu kada sam joj uspela izbiti pištolj i napasti je tako da padne na pod i legnem preko nje. Otimala se ali sam uspela da je održim pri zemlji a David ju je odmah podigao na noge i odveo u kuhinju kako bi je zavezao za stolicu sa izolir trakama koje je nekim čudom uspeo da nađe u mom stanu.
"Nećete se izvući iz ovoga!" vikala je iz kuhinje dok smo se kretali ka mojoj sobi da proverimo šta je tamo radila pre nego što ćemo zakoračiti u stan.