Pronađi Me..

XXIII

"Zvala si me? Šta imaš da me pitaš?" došao je Danijel do moje kancelarije nakon što sam mu poslala poruku kako bi mogli da razgovaramo o nečemu; u ovom slučaju Adamu.
"Videla sam da jedan od starijih članaka ima nestali slučaj i imate isto prezime, da li ste možda u srodstvu?" upitala sam smireno ali jednako uozbiljeno.
"Zar si me samo zbog toga zvala? Zašto te uopšte zanima, na policiji je da ga nađu." grubo odgovoriše te samo otišao.
Kako bezobrazno. pomislila sam besno i pogledala u pravcu Davidove kancelarije.
U poslednje vreme drži zavese spuštenim preko stakla koja su obložena skroz ispred njegovih vrata. Zapitala sam se na trenutak zašto ali nije mi dugo trebalo da dođem do zaključka zbog čega sam samo duboko izdahnula kako bih se sabrala i ostala smirena.
Ovaj put sam ugledala Emili kako zalazi unutra, sa par stvari u rukama koje nisam mogla da prepoznam. Trudila sam se da budem hladna i samo jednostavno odem odatle, ali me je neko zaustavio.
"Lisa! Hej, možeš doći da mi pomogneš?" bio je to David koji je kao i uvek istog ponašanja.
Zapitah se da li sam ja toliko dobar glumac kada nisam ni malo providna da me boli ili je on toliko slep da ne shvata šta gubi pred svojim očima.
"Da li je jako važno?" upitala sam mučno nadajući se da ipak nekako može i sam da reši samo kako ne bih bila u njegovoj okolini.
Iako mi je Lana govorila da treba da se borim i odlazim do njega nisam mogla a da ne pomislim na scenario u kom ipak na kraju izgubim. Ono što me je uvek pogađalo u srce je kada mi neko pred očima odlazi zbog drugih, i koliko god pokušala da im pružim ruku i povučem ih nazad u moj život uvek su se udaljavali od mene predaleko da na kraju nisam imala ništa da pružim kako bi ostali uz mene. Zbog takvih trenutaka, odlučila sam da jednostavno ja sama budem ta koja će izaći iz njegovog života kako bih se lakše osećala, znajući da je to bila moja odluka.
Lana me je takođe pitala zašto tako lako odustajem svaki put kad sam odbila da ga osvojim, i objasnila joj da i pored toga što smo se tako malo viđali ja sam ga volela od prvog trenutka našeg susreta. Ovo nije ljubav od par meseci, već skoro godinu i po dana ga volim i toliko dugo nisam nikog ikad volela. Verujem da su ovo moja prava osećanja koja ne bih mogla zamisliti da imam prema bilo kojoj drugoj osobi.
"Pokvario nam se štampač, ti si prošli put baš super sastavila onaj tvoj." zabacio je kosu sa lica jer mu postaje sve duža da mu ulazi u oči.
Primetila sam da je danas manje uredan po pitanju svog izgleda jer mu je i košulja bila izgužvana a kosa i pored gela koji treba da mu zadrži kosu u mestu je i dalje padala preko njegovog lica.
"Pozovi majstore, ili bolje Emili, čula sam da je izuzetno dobra u popravljanju uređaja." Namerno naglasih njeno ime u nadi da obrati pažnju.
"Ja ne mogu, nemam vremena." dodala sam i odmah se okrenula do svoje kancelarije.
...

Stigla sam pred vrata od mog stana kada me je ugledala komšinica s kojom sam jela kolače pre koju nedelju, Lindu.
"Zdravo draga." ljubazno i sa osmehom mi se javila nakon što sam je ja prva pozdravila.
"Hoćeš na kafu mila?" upitala je na šta sam pristala.
Pustila me je u svoj stan koji je bio isti kao i prošli put, a čim sam htela da bacim pogled na ono ogledalo njega više nije bilo.
"Uklonili ste ogledalo?" otvoreno je upitah.
"Da.. ružno je već izgledalo." pružila mi je šolju kafe čim sam sela za trpezarijski sto.
"Ah dušo moja.. danas je moja i Markova petnaestogodišnjica braka.." opet se rastužila i izvukla maramicu iz džepa kako bi odmah obrisala suze.
"Žao mi je da to čujem.." rekla sam a onda se setila da mi je Mark spomenuo neki prsten, da li je to možda poklon za nju?
"Obećao mi je nešto pre nego što je umro.. rekao je da će biti iznenađenje." nastavila je da priča.
"Ali smo se posvađali to veče.. samo kad bih mu mogla reći da nisam više ni malo ljuta.."
Zapitala sam se šta se to desilo među njima ali nisam želela da zalazim u to.
"Verujem da vas svakako čuje." rekoh a ona me je šokirano pogledala. Kako ne bih ispala luda odmah sam se pokrila drugim izjavama.
"Kako to misliš draga?"
"Ne znam koliko vi verujete, ali ja mislim da svi ljudi koji preminu su i dalje u okolini svojih voljenih." njeno lice se opustilo kao da joj je delovalo da sam rekla nešto nežno a onda prislonila maramicu uz lice kako bi obrisala suze.
"Da.. i ja u to verujem.. Zato mu svako veče kažem da sam oprostila za sve." konačno se sabrala i prestala da plače.
"Šta kažete da vas ja malo iznenadim?" sa osmehom sam je upitala kada sam došla na izvrstan plan.