Pronađi Me..

XVI

Opet sam se našla u neodređenim snovima ovu noć, sedeći ispred ogledala, nevidevši svoj odraz već svoju dnevnu sobu.
Bila je to neka uvrnuta iluzija u mojim očima od koje nisam mogla da se okrenem. Sedela sam na kolenima direktno pred ogledalom a moj pogled je zurio duboko u uperen prizor preda mnom. Stojao je jedan kauč srednje veličine i dosta očuvanog izgleda, boja svih stvari je puna nekih neutralnih nijansi zbog čega sam mogla da malim delom razaznam san od jave. Soba je tamna a prozori prekriveni zavesom. Nikoga nije bilo, iako sam osetila nečije prisustvo a utom čula nečiji razgovor:
"Šta ti je teško da mi daš ovaj stan? Vidiš da nema više ništa od tebe i tvog života." nepoznati glas je govorio.
Zvučalo je nervozno i veoma iznervirano, šta god da govori definitivno nije sa ljubavi pokušalo da iskaže.
"Ovo je moj stan, ja imam puno pravo da živim u njemu." drugi glas mu besno odgovorio.
"Dosta!" viknuo je prvi glas a utom sam čula ona dva ista vriska koja sam još pre par meseci prvi put sanjala.
"Danijel.. pronađi ga.." Adamov glas je odjekivao iza mene i kada sam htela da se okrenem probudila sam se.
"Poznaješ li ti nekog Danijela?" upitao me je David kojem sam upravo ispričala šta se desilo sinoć.
"Zapravo.. nije li naš šef Danijel?" začuđeno ga upitam nazad.
"Jeste.. čak se i on preziva Hanter." dodao je.
"Mora da je u srodstvu sa njim. Možda može da nam kaže nešto više o Adamu." rekla sam.
"Kontaktiraću ga, mnogo je zauzet u poslednje vreme. Zato je meni predao veći deo ovog biznisa." Nije sakrivao svoj ponos niti se stideo da spomene takav uspeh.
Nisam imala ništa protiv takvog stava, imao je puno pravo da se ponosi svojim napretkom i položajem.
"Oh takođe - doći ću danas čim završim sa ovim papirima. Pregledaćemo i one dokumente sa tog tavana koji si spomenula."
...

"I te kako, Adam Hanter je bivši vlasnik ovog stana. Rekla si da su se stvari povezale, i dalje misliš da je čovek iz sna on?" upitao me je David u mojoj kancelariji gde sam ostavila sve dokumente.
"Naravno, niko drugi mi ne pada na pamet." dodala sam.
"Onda.. ako je on bivši vlasnik, a u izveštaju piše da je nestao, možda te proganja kako bi ga konačno našla?" pravio je teorije koje su zapravo bile poverljive. Sela sam na stolicu i razmišljala.
"Imaš pravo... Hajmo na tavan." skočila sam i brzo otišla do svoje sobe gde se nalazio orman.
"Dakle ovuda nas sledeće vodi?" prokomentarisao je i krenuo da se penje gore. Pošto nije bilo dovoljno mesta za oboje samo se on zavukao na tavan i povlačio neke kutije koje je nalazio gore i dodavao mi ih.
Šta je ovo? pomislila sam držeći veliku i tešku kutiju u rukama.
"Ovo je poslednje što sam našao." držao je malu starinsku svesku iz koje su štrčali razni šareni papiri. Otvarali smo sve redom i ređali na pod kako bi šta pregledali, i u međuvremenu zatekli da u velikom delu prve dve kutije su se nalazile samo razne slike i pisma. Na par slika sam mogla da prepoznam osobu iz sna, ali je izgledao mlađe i imao malu bradu dok u mojim snovima nije moglo mnogo da se vidi detalja sem njegovih očiju i usana koja su tanka i široka.
"Ovo je on, sto posto sam sigurna!" pružila sam mu kako bi konačno video šta sam ja skoro svake noći viđala.
"Izgledao je baš mlado ovde.." duboko je gledao i kroz blagu tugu rekao.
"Da.. prava žalost za tako mladu osobu da nestane.." sažalila sam se na Adama jer mi je bilo strašno da shvatim kako je ovaj čovek imao još tako puno toga pred sobom ali nije uspeo da doživi ništa od toga.
Ona moja povezanost sa njime mi je ojačala želju da mu pomognem, nakon tako dugo vremena već sam ga prihvatila kao svog zamišljenog prijatelja koji je, za razliku od onoga što sam kao manja govorila, ovaj put bio pravi.
"Ovo mora da je njegova porodica." dodao je pokazujući još jednu sliku na kojoj je stojao on sa svojom ženom i još dva sina koje je obgrlio rukama. Oba dečaka su dosta mladi i mršavi, braon kose, skoro iste nijanse kao i Adamova. Samo sam se zagledala i ćutala.
"Želim da mu pomognem." Rekla sam ni od kud na šta me je David zbunjeno pogledao.
"Jesi sigurna...? Mislim, ne znamo da li je on dobar ili ne.."
"Osećam da mu treba moja pomoć, i ako mi nećeš poverovati.. Imam neku veliku povezanost sa njime." pogledala sam ga uvereno.
"U redu, znaš da ću ti uvek pomoći šta god želela da učiniš. Ako misliš da ćeš uspeti da mu pomogneš time što ćeš ga slušati, ja ti neću stajati na put." uhvatio me je za ruku i nežno me pogledao.
"Hvala ti." uhvatila sam mu ruku mojom drugom i gledala ga duboko u oči.
Nagnuo se polako bliže mom licu i vremenom zatvorio oči kako bi me poljubio ali sam ja ustala da dodam novu kutiju. Uplašila sam se, i osećala da previše brzo prelazimo na stvar. Nisam htela da ga izgubim, i time sam želela da sve polako teče među nama.
"Ima još, ovde mi deluje da su neki dokumenti." odmah sam dovukla bliže kutiju a on me je gledao bledo sa malim razočarenjem u očima.
Pričala sam dalje kao da se ništa nije desilo, kako bih ubila ovaj neugodan trenutak.