Pronađi Me..

XII

"Ćao Alisa, izgledaš mi nešto.. drugačije danas." nesigurno mi se obratila Lana s kojom se srećem na poslu, delovalo je kao da bira reči kako me ne bi uvredila.
Sasvim sam svesna kako izgledam, jer nisam celu noć spavala. Tamni podočnjaci ispod očiju su se vidljivo ispoljavali i pored šminke kojom sam pokušala da ih prekrijem. Ne volim da nosim šminku, jer smatram da je prirodna lepota mnogo lepša kada je u pitanju moje lice, ali takođe više volim da mi je koža čistija. Samo stavljanje i otklanjanje šminke je proces koji mi oduzima dosta vremena svaki dan, pa i zbog toga bih radije da uštedim sebi vremena ali uzgred prikažem svoju istinsku lepotu i sitne blede pege koje mi se stvaraju svakog leta.
"Ništa mi ne pričaj, oni glupi snovi mi već kontrolišu život." besno bacih svoje stvari na sto a Lana me je zaprepašćeno gledala, verovatno je mislila da je ona kriva.
"Pa.. što ne probaš da odeš u crkvu?"
"Nisam ja zaposednuta Lana, taj Adam očito hoće nešto od mene.." očajnički joj rekoh te sela za svoj radni sto.
"Zašto ga onda ne pitaš?"
Naravno, ona i dalje nije verovala u mene i moje priče. Jedini razlog zašto je počela da me takoreći razume jeste jer smo dobre i nije želela da se osećam kao neki ludak.
"Lana..." uhvatila sam se za glavu jer nisam mogla više da joj objašnjavam.
"Samo mi donesi kafu." pogledala sam je mrsko što je uzela kao alarmantni znak i odmah otišla.
Zašto ga ne pitaš..? ponavljala sam njene reči i besno razvukla ciničan osmeh. Kako može tako nerazumna da bude.
"Hej Lisa!" radosno se pojavio David pred vratima sa kafom u ruci.
"Ćao Davide, kako si danas?"
"Danas bolje nego inače, osećam se baš energetično od jutros." razmrdao je ramena kako bi pokazao svoju energiju u telu.
"A ti?" upita me.
"Nikako.. sinoć nisam uopšte spavala."
"Opet Adam?" uozbiljio se i približio znajući da je ovo osetljiva tema koju ne bih rado uglas pričala, tako da svako čuje.
"Naravno, ta prokletinja neće nikako da me napusti."
"Šta se desilo?" izvukao je stolicu ispred mog stola i seo. Ispričala sam mu sve kako se odigralo a on je samo ćutao i upijao.
"Što me nisi nazvala?" upitao je smireno ali sam znala da je delom bio ljut.
"Bilo je kasno Davide, nisam želela da te ometam-"
"Rekao sam ti da me zoveš, uvek. Bilo to dan ili noć." upao mi je u reč a ja sam zaćutala.
Imao je pravo da mi je obećao to, ali nisam znala da to stvarno i misli. Navikla sam da mi ljudi samo obećaju da će biti uz mene kroz teške trenutke ali onda kada mi trebaju najviše oni jednostavno nestanu. Isto tako, verovala sam da ako se previše približim njemu da ću ga na kraju odgurnuti. Nisam znala koliko mi je verovao u sve što mi se dešava, nisam znala da li me samo teši kako nisam luda da bi sakrio istinu od mene. Da li sam mu stvarno toliko značila čak iako sam od kako se poznajemo uvek izgledala kao neki čudak?
"Reci mi.. da li sam ja čudak u tvojim očima?" pogledala sam ga očima koja su sigurno svetlucala jer sam zadržavala suze.
"Alisa.. šta je sa tobom? Naravno da nisi; to je sve počelo zbog stana, zar nisi primetila?" nežno me pogleda zbog čega sam se smirila.
"Dakle veruješ mi.." spustila sam pogled na sto dok sam kroz olakšanje razvukla osmeh.
"Naravno, ako ću da budem iskren.. i ja sam kao mali imao iskustva sa duhovima." brzo sam vratila pogled na njega i sa iznenađenjem u očima isčekivala odgovor.
"Da.. dobro si čula, i ja sam kao mali živeo u domu koji je bio pun duhova. Samo mislim da ti duhovi nisu bili tako dobri kao Adam."
"Hoćeš da kažeš da je Adam dobar? Davide priznao mi je da je ubio nekoga.. Kako da budem mirna?"
"U redu, ne mogu da idem protiv toga jer imaš pravo.. ali da je tako loš naškodio bi ti već i ranije, zar ne?" uporno je pokušavao da me ubedi kako je Adam dobar duh, na šta nisam imala ništa da kažem jer ni sama nisam znala šta tačno da mislim.
"Zašto ne pokušaš još jednom da ga pitaš šta želi?"
"Bojim se da spavam.. jer i kada se probudim sve izgleda isto kao kada sam budna, ne znam kako da razlikujem san od jave."
Zaćutao je da razmisli a onda je ušla Lana sa kafom.
"Izvoli Alisa, želiš još nešto da ti donesem dok nisam počela da pregledam izveštaje?"
"Ne u redu je, hvala ti." preuzela sam plastičnu čašu u kojoj je bila vruća kafa te je spustila kraj sebe i pratila je pogledom kako odlazi iz kancelarije.
"Dođi kod mene večeras onda, nećeš biti sama u ovome, ne dozvoljam da se ikad osećaš uplašeno a da ne mogu da ti pomognem." progovorio je čim smo čuli da su se vrata zatvorila.
"Davide ja.. ne znam da li mogu da prihvatim.." nesigurno ću ja.
Sviđao mi se, i volela sam da budem kraj njega, i kada se osećam tužno i srećno. Pored njega sam se osećala sigurno i uvek veselo, ali nisam bila sigurna da li da prihvatim ovakvu priliku. Iako sam dobro znala da ako ostanem večeras u stanu neću spavati još jednu noć.
"Spavaću na kauču u dnevnom boravku, moj krevet će biti ceo tvoj. Samo želim da ne budeš sama." sa malim osmehom sam ga pogledala ali odmah spustila glavu kako bi mi kosa prekrila lice i ne bi mu dala do znanja koliko mi je to značilo da čujem.
"U redu, ali i Lusi polazi za mnom."