Pronađi Me..

XXXIV

Brzo smo krenuli nazad do auta iz straha i pokušali da odemo što pre kući. Na putu do automobila David me je uporno ispitivao da li da pozovemo policiju. Ja sama nisam znala, jer nisam mogla normalno da razmišljam od velikog stresa.
"Uradi kako želiš, ja ne mogu sada da razmišljam." besno mu doviknu dok smo se spuštali niz brdo.
Na trenutak sam prokliznula i mogla da padnem na leđa, ali uspela sam da održim ravnotežu. David, koji je išao direktno iza mene nije reagovao jer znam da bi sigurno primetio, pa sam iz tog istog razloga se okrenula i videla da nikog nema iza mene.
Pogledala sam panično okolo i shvatila da ga nema nigde kraj mene, te uplašeno krenula da vičem za njim šetajući između redova.
Niko se nije odazivao koliko god bila glasna, i kiša koja je postajala jača mi je mutila vid od konstantnog padanja na oči. Mrak je uveliko pao jer smo jako dugo šetali nazad do puta i nisam mogla najbolje da vidim ispred sebe i pored lampe koju držim u ruci.
"Gde si mogao da nestaneš?!" viknula sam kroz suze i i dalje se okretala u krug u nadi da pogledom naletim na njega, ali teško jer je bilo slabo vidljivo od loših okolnosti.
"Ovde.." ču glas u pravcu kom sam se kretala i brzo krenula ka njemu.
Nisam mogla da odredim da li je to on, ali sam bespomoćno išla u nadi da ga što pre spasim.
Na svu sreću, to je bio on, naslonjen o drvo pognutom glavom koja mu skoro beživotno visi a kada sam prišla ugledala da je bio skroz blatnjav u licu i glava mu krvari sa leve strane.
"Davide!" uhvatila sam ga za obraze i podigla glavu ka sebi i ugledala mu oči koje su jedva otvorene ali je bilo života u njima.
"Šta se desilo?!" kroz jecaje i suze sam pokušala da se smirim kada mi je pokazao da je živ svojim pokretom ruke koju je slabo spustio na jedan od mojih obraza.
"Ne znam.." slabašno mi da odgovor i pružio mi drugu ruku da ga podignem.
Bilo je teško da se zajedno krećemo niz brdo po tolikom blatu i kiši sa velikim teretom na mom ramenu.
David je izuzetno težak jer je dosta mišićav, takođe i visok, što mi predstavlja dosta veliki izazov.
"Nema nam automobila.." kroz nevericu sam izustila gledajući oko stajališta u nadi da pronađem naš prevoz.
"Drži se Davide, idemo uskoro u bolnicu." pogledala sam ga i rekla mu na šta je samo klimnuo glavom, što je meni bio dovoljan znak da znam da se i dalje drži.
Izvukla sam mu telefon iz džepa od pantalona da nazovem Lanu jer je moj telefon bio isključen od prazne baterije i zvala dogod se nije javila.
...

Čim sam joj rekla gde se nalazimo shvatila sam da će njoj trebati mnogo vremena da dođe po nas, što je bilo rizično pored ovakve napete situacije. Tokom našeg čekanja sam uzela priliku da pozovem policiju i objasnim im da smo kraj puta bez automobila jer je bio ukraden i da imam ozleđenu osobu kraj sebe. Trebalo im je jedno desetak minuta da stignu kada su nas odveli za bolnicu.
Usput sam obavestila Lanu da ne dođe do šume kako ne bi trošila vreme već kod nas. Dok sam čekala da pregledaju Davida policajci su me ispitivali šta se to tačno desilo.
Ispričala sam im da smo našli telo nepoznate osobe, tajno znajući već ko je, i slagala da smo išli u obilazak šume kada smo naleteli na izbočinu u zemlji.
Moja priča im nije bila najviše poverljiva pa su me zamolili da izvadim sve naše stvari iz tašne da provere. Našli su naše lopatice koje su i dalje bile od zemlje i prašine zajedno sa lampama i sveskom koja je pripadala Danijelu.
Stojali smo u hodniku od bolnice, ispred sobe u koju je uveden David, dok ostatak policije nije došao na njihov zahtev u međuvremenu.
"Gospođice, želeo bih da znam šta vam je ovo?" prišao mi je jedan od policajaca i pružio mi istu svesku koju smo poneli radi boljeg putokaza, iako nam nije bila od velike pomoći pored stranog jezika koji nismo uopšte razumeli.
"To je.." uhvatila sam drugi kraj sveske koji je ispružen ka meni i gledala je, usput smišljala novi izgovor kako ne bih morala da kažem da je sve ovo počelo snovima u kojima mi dolazi mrtva osoba, jer znam da će mi u to još manje poverovati.
"Moj.. moj dečko je našao ovo u njegovoj novoj kancelariji.. Nismo znali šta je, jer ne razumemo ovaj jezik.." zastala sam i pogledala ga, imao je oštar i ozbiljan pogled, direktno uperen u mene zbog čega me je malo uhvatila panika.
"Jedino što smo shvatili je ime Willow.. i reč šuma koju sam uspela da prevedem uz pomoć interneta." uspešno završih svoju izjavu i ponovo ga pogledala sa većom sigurnošću.
"Zašto ste kopali?" upitao me je ne obazirući se na ono što sam prethodno rekla.
"To sam takođe uspela da prevedem.. saznala sam da je neko pričao o sahranjenom telu."
"Znate da se u takvom slučaju zove policija, i njima prepušta posao?" grubo i ljutito me upitao.
"Znam.." izgovorila sam tiho, skoro sebi u bradu jer mi je bes dopirao do tela i nisam želela da u bilo kom trenutku kažem nešto pogrešno, i uništim celu situaciju.
"Recite mi više o tom trenutku kada je vaš dečko nestao." upitao je.
Objasnila sam mu do detalja taj momenat nakon čega su se povukli bez i jedne reči i pred kraj hodnika okupili da diskutuju.
Nadala sam se da nije o nama, ni meni, jer stvarno ne želim da mi budemo okrivljeni za delo koje nismo počinili, već samo hteli da rešimo.