Pronađi Me..

XV

David je došao čim sam nazvala iako sam ga molila da se smiri jer sam u redu. Odbio je da me ostavi samu tako da sam čekala da dođe kako bi mu otvorila vrata. Čim je stigao uhvatio me je za ramena iz sve snage ali i dalje nežno, i odmah me upitao da li sam uredu.
"Prošlo je Davide.. ali hvala ti svakako." Osmeh mi se stvorio na licu na pomisao da toliko brine te ga dovela do dnevnog boravka. Umor me i dalje drži i jedva stojim na nogama ali sam ga i dalje ponudila nekim pićem što je odbio.
"Pa.. pošto si došao, hoćeš biti u dnevnoj sobi?" upitala sam ga jer sam osećala da bi bilo pogrešno da opet spavamo zajedno.
"Kako god tebi odgovara, samo želim da se ne bojiš više." smireno i pospano reče dok je sedeo na kauču.
Tek kada sam mu prišla primetila sam da nosi neku običnu sivu trenerku i čisto belu majicu, isto ono što je imao i prethodnih noći pre spavanja. U licu je bio crvenkast i obrazi su mu naduveni dok je njegova crna kosa bila veoma čupava. Mora da se nije ni presvlačio već odmah tako pospan krenuo na put do mog stana.
"Ja.. možeš i kod mene u sobu.." tiho i malo stidljivo sam mu rekla.
Nisam želela da izgledam kao osoba koja ga poziva da spava sa mnom jer uopšte nisam imala takve namere. Na svu sreću, ni on nije gledao na to drugačije već je pristao i odmah smo otišli da spavamo. Svako je ležao na svojoj strani jer sam se ja sama udaljila kako bih mu pokazala da stvarno sve što mi treba je samo njegovo prisustvo i da ne želim ništa više. On je isto tako shvatio i legao na drugu stranu kreveta, tako da smo okrenuti leđima jedno od drugog. Lusi je u međuvremenu došla zajedno sa nama da spava, ali je kao i uvek legla kraj mojih nogu gde je osećala najbolju udobnost.

Naredno jutro čim sam otvorila oči zatekla sam prazno mesto sa druge strane kreveta. Na trenutak me je uplašilo da je namerno otišao kako bi me izbegao, ali mi to nije imalo smisla nakon što se on sam prvi pozvao da dođe. Lusi nije bila u mojoj sobi, mada ona uvek šapom pokuša da me razbudi onda kada je gladna i ne želi da mi dopusti da spavam. Neverovatna je ta mačka; nisam imala nikada problema sa njom, toliko je pametna i poslušna da je sva pravila brzo naučila.
Došla sam do dnevne sobe da bih proverila kuda je otišla, a pošto su kuhinja i boravak spojeni ugledala sam Davida u kuhinji iz daljine. Prišla sam mu sa malim tračkom sreće u meni i javila se.
"Dobro jutro." ugledao me je te se sa osmehom javio nazad.
"Šta to radiš?" nagnula sam se bliže i ugledala da peče jaja na ringli.
"Kuvam, hoće ovo odgovarati?" skinuo je sa vatre i preneo na tanjir gde je već stojala ispečena slanina na strani i pružio mi.
"Naravno, nisi ni ovoliko morao da uradiš za mene.." preuzela sam i brzo prešla preko njegovog oštrog pogleda koji nije silazio sa mene ni na sekundu. Osećam kako mi lice gori, vrlo sam polaskana.
"To je najmanje što mogu učiniti. Na žalost moram uskoro da idem." pospremio je nered koji je napravio i primetio kako Lusi šeta oko njegovih nogu te me pitao gde se nalazi njena hrana.
Osećala sam se kao da smo već uveliko venčani; sve je želeo da uradi za mene. Duboko u sebi sam se osećala posebnom jer se nije nikome ovako otvarao, uvek je tako povučen da me svaki put iznenadi sa svojom nežnošću.
Ostao je još malo dok nisam sve pojela i onda rekao da mora da ide. Dok sam jela spomenula sam mu šta se desilo sinoć i on je rekao da želi da mi pomogne oko tih papira.
"Ja se stvarno slabo razumem u bilo kakve poslovne stvari.." žalila sam se.
"Ne brini, pomoći ću ti ja."
Otišao je a ja sam odmah krenula ka mom kancelarijskom stolu koji sam imala u sobi kraj one u kojoj spavam kako bih pronašla sve što je imalo veze sa ovim stanom.
Postavila sam ih na sto i pokušala sama da zavirim i vidim nešto više o tome i našla jedan dokument, koji mi je zapravo prvi zapao za oko, sa imenom Adam Hanter.
"Nemoguće.." šokirano sam gledala i spustila nazad papir na sto.
"Zar si ti bio vlasnik ovog stana?" naglas sam se pitala nadajući da me čuje, iako sam izgledala kao budala jer sam pričala samo sa vazduhom dok je u mojoj glavi bio osećaj da je tu.
"Koga ja zamajavam, kao da može da me čuje.." izdahnula sam a vrata od moje kancelarije su se malo pritvorila iako nije bilo nikog da ih pogurne.
Uplašilo me je na trenutak, ali sam znala da je to bio njegov znak da je tu tako da sam ostala u pripravnosti.
"U redu Adame, vidim da si ti bivši vlasnik ovog stana.. to objašnjava veliki deo onog izveštaja." i dalje pričajući naglas sa samom sobom primetila sam da su se vrata malo otvorila ali je to samo Lusi koja je ušla unutra da me traži.
"I šta sad?" naslonila sam se na stolicu i gledala zamišljeno u jednu tačku ispred sebe. Čuo se glasan udarac u drugom delu doma što sam krenula da pratim. S obzirom da sam krenula da zaboravljam odakle sam čula zvuk dezorijentisano sam kružila po sobama dok nisam opet čula udarac i shvatila da dolazi iz plafona. Setila sam se da u mom ugradnom ormanu postoje neka mala vrata koja verovatno vode ka tavanu. Imam tavan jer sam na poslednjem spratu, tako da su svi stanovi imali jedan mali prostor iznad doma za koji sam ja zaboravila i da postoji.
Prišla sam ormanu ali me je preveliki strah da zavirim tako da sam se povukla nazad u kancelariju i prešla na druge stvari koje su mi trebale za posao da obavim dok ne dođe vreme da krenem. Odlučila sam da sve što me još uvek čeka ne istražujem sama, naročito sada kad znam da imam Davidovu podršku.