Pronađi Me..

XI

Stojali smo narednih sat vremena, niko se nije micao dok su čekali da vide šta se desilo. David je skoro morao da ide, ali je rekao da će biti tu do kraja zbog mene.
"Žao nam je da vam saopštimo, ali vaš dragi prijatelj i komšija.. nije više sa nama." sa nelagodom proglasio je doktor koji je izašao iz kuće, prema tom tišem tonu glasa koji je zvučao razočaravajuće, pretpostavila sam da je verovatno on bio taj koji je pokušao da ga spasi.
Mnogi su počeli da plaču, a ukućani nisu izlazili dogod nas nisu sve poslali nazad u svoje domove. Ovaj put sam mogla da osetim nešto kada je u pitanju smrt, čak i ako nisam poznavala ovu osobu. Osetila sam taj bol kroz koji su prolazili drugi iz kuće, a nekako sam mogla da se nađem u njima jer sam i ja nedavno imala smrti slučaj u porodici. Skoro da sam imala veće sažaljenje prema ovom čoveku koji mi je bio samo komšija naspram svog oca.
"Hej.. jesi dobro?" prišao mi je David te prebacio ruku preko mojih ramena, ali i dalje držeći distancu od mene kako bi izgledalo prijateljski.
"Samo mi je šokantno..." zaćutala sam i odlučila da ne spominjem ništa od onoga što sam imala u mislima.
"Hoćeš moći da budeš sama?" upitao je i sklonio ruku a onda smo seli na kauč.
"Naravno, ako sam uspela da se suočim sa duhom koji me proganja, verujem da će mi ova smrt biti najmanji problem."
"U redu, znaš da me svakako možeš uvek nazvati." klimnuh mu glavom te je krenuo da se pakuje. Nisam ga pitala ništa jer sam znala da se već predugo zadržao. Iako sam želela da ostane duže jer sam se uvek plašila Adama nisam mogla da ga zadržim, tako da sam samo ustala i ispratila ga.

Legla sam večeras ranije od iscrpljenosti, ne toliko fizički koliko psihički. S obzirom da već dugo nemam redovan broj sati sna navikla sam da pola noći ne spavam.
Ovo veče iako sam legla ranije znala sam da će me misli držati budnom još dobrih par sati, taman da otkuca ponoć kada više neću moći da držim oči otvorene. Za razliku od pre, ovaj put sam iščekivala da se pojavi Adam, jer sam imala tako puno pitanja da ga pitam. Znala sam da će i ovaj put biti jezivo, i da ću žaliti što sam mislila da će biti dobra ideja da ga toliko iščekujem, ali želela sam da shvatim zašto je baš mene sve ovo snašlo. Ne deluje mi da će me uskoro napustiti, ali mora da postoji neki razuman razlog njegovog prisustva, što uporno pokušavam da saznam.
Zaspala sam tačno pred ponoć kada sam se ubrzo ponovo probudila. Sve je bilo normalno, svetlo u hodniku je svetlelo, Lusi je bila uz mene jer u poslednje vreme stalno spava kraj mojih nogu. Sedela sam u tišini pokušavajući da shvatim zašto sam budna, a iz hodnika su se čula lupkanja po zidu, što mi je dalo neki znak da pratim zvukove. Tako da sam polako dolazila do dnevne sobe, usput se domišljala da li je ovo uopšte dobra ideja, i kad sam stigla osvrnula se dok nisam spustila pogled na kauč.
Opet isti čovek, sa ranama i krvlju po celom telu sedeo je na njemu. Ovaj put nisam osetila strah nekim čudom, ali mu i dalje nisam prilazila već sa svog mesta ga nesvesno pitala:
"Šta želiš od mene?" Gledao me je bez ikakvog izraza lica, ali me je sa svojim tamno braon očima ubijao iznutra jer je ulivao neki strah u mene.
"Pronađi me.." progovorio je dok mu je glas odjekivao u mojim ušima, a taman kada sam htela još nešto da ga pitam prestigao me je:
"Ja sam ga ubio.." i dalje bez imalo emocija izgovorio je nešto veoma uznemirujuće.
"Koga?" zbunjeno ali smireno sam ga upitala nazad. "Marka.." imenovao je osobu koju sam iste sekunde stvorila sebi u glavi.
Mark je bio moj komšija, baš onaj koji je preminuo pre svega par sati. Nisam čula šta mu se desilo, ali se nadam da Adam priča samo laži.
I kao da mi čita misli, pre nego što sam uopšte otvorila usta da ga pitam on je ponovo progovorio.
"Niko neće dirati.. ono što je moje.." spustio je pogled sa mene i gledao ka mojoj sobi. Prošla me je jeza jer zvuči zastrašujuće. Spominje osobu kojoj je izgleda oduzeo život, i ta činjenica nije mogla nikako da me smiri već samo još više uznemiri.
"Znao sam da ti nikada nećeš shvatiti.. zato sam mu uzvratio za to.. što je odlučio da stane na njegovu stranu.." pravio je pauze, a stvari koje je govorio nisu mogle da se povežu ni sa jednom mojom teorijom koju sam imala.
"Alisa, pronađi me..." pogledao me je pre nego što je nestao, a ja sam se trgla iz sna. Uplašeno sam grabila za vazduhom jer sam stvarno mislila da sam budna. Sve je bilo tako realno, mogla sam da osetim korake koje sam pravila sa mojim bosim nogama po tepihu dok sam išla ka njemu, hodnik kao i sama prostorija u kojoj smo se sreli nije gubila tračak realnosti, ceo univerzum u kom smo se nalazili nije izgledao uništeno ili previše odvojeno od stvarnosti i moja osećanja su bila iskrena i odlazila su u dublja značenja uz pomoć kojih sam mogla da odredim tačne emocije sebe kao i Adama.
Sela sam i pogledala Lusi koja je bila pored mene, i zapitala se da li sam sada uopšte budna ili sanjam. Imala sam suludu ideju na umu da sam zaglavljena u snu koji je java, te sam se bojala da izađem iz sobe i pogledam da li sam stvarno budna, ali sam se takođe bojala i da legnem nazad da spavam. Time sam celu noć ostala budna, koristeći mobilni telefon kao moju zanimaciju i kroz celu noć nisam mogla ni o čemu drugom da razmišljam već samo o ovom događaju.