Pronađi Me..

XXXVI

Ostali smo do jutra u bolnici kako bi David mogao da dobije otpusnu kartu odmah ujutru. Svi su na pola noći, negde oko dva sata ujutru, uspeli da zaspe dok sam ja imala insomniju zbog svih događaja od prethodnog dana. Svaki put kada zatvorim oči Adamovo lice pod zemljom mi dolazi pred očima. Mislila sam da ću uspeti da pregrmim ovaj trenutak, s obzirom da toliko puno snova koje imam sa istom osobom i koji su bili jednako realni, sam mogla olako da prihvatim i pređem preko njih, ali ovaj trenutak nisam mogla da izbacim iz glave.
Možda razlog tome što jučerašnji događaj ne mogu da zaboravim jeste jer znam da je bio stvaran i da osoba koju sam samo sanjala ovaj put stvarno postoji. Ne mogu sebe slagati ili uveriti da je to samo prosto san ili moje ludilo gde izmišljam glasove i ljude, jer ovo sada je prava osoba čiji je život uskraćen...
Prava osoba koju će uskoro sahraniti, zavesti u arhivu kao preminula a ne nestala. Još jedan broj u statistici...
"I dalje želite da vas odvezem nazad?" upitala nas je Lana dok smo stojali na parkingu.
"Ja ne želim da rizikujem, nisam dovoljno dobar vozač." Rekla sam.
"Šta ćeš onda da radiš?" zapitala se.
"Idemo sa tobom, a ja ću da pozovem službu da nam odnese auto do Davidove zgrade." izjasnila sam na šta mi klimnu glavom i krenuli do njenog auta.
Na putu do nazad je nastala tišina, iako sam par puta pokušala da započnem razgovor. Niko mi ne deluje izmoreno, i pored tolikog stresa svako izgleda naspavano.
Ja u drugu ruku nisam mogla da funkcionišem kako treba ali se trudim da izgledam raspoloženo i bar malo živahno.
Okrenula sam se da gledam kroz prozor, kada mi je sopstveni odraz obuzeo misli.
Zatekla sam svoje jako bledo lice, i oči koje izgledaju pospano koliko god pokušala da ih široko otvorim.
Jedno je bilo očigledno, moja gluma neće sigurno nikoga ubediti da sam u redu.
...

Lana nas je ostavila pred našom zgradom gde smo ugledali Davidov parkiran auto i pozdravili se sa njom.
Došetali smo do njegovog stana uz moju pomoć jer David ima veliku glavobolju od koje mu se blago vrtelo u glavi.
"Vrata su već otključana..?" nervozno izgovorih kad sam htela da otključam vrata a ona su se sama pomerila ka unutra.
Pogledala sam u kvaku i primetila da su vrata obijena; ceo okvir koji je napravljen od drveta je razbucan i brava je prekrivena ogrebotinama.
"Neko je ušao u stan, bolje da budemo pažljivi." upozorila sam Davida i ušla polako unutra.
On se odvojio od mog ramena insistirajući da se sam drži na nogama, ali sam i dalje bila kraj njegove strane.
Zavirivali smo u svakom mogućem uglu stana u slučaju da neko iskoči ali nije bilo nikoga sem Lusi koja je nervozna i glasno mjaukala u istom trenutku kada nas je ugledala.
"Šta se ovde desilo?" razgledao je okolo dok sam ja mazila Lusi u nadi da je smirim.
"Moj rezervni ključ!" viknuo je iz hodnika odakle se skroz čuo do dnevnog boravka.
Neko je bio ovde da uzme njegove stvari.
"To objašnjava kako su nam ukrali auto.. ali, ko bi to mogao biti?" pomislila sam naglas što je David čuo i nadovezao se.
"Možda Danijel." uvereno reče.
"Nije li on u zatvoru trenutno za ono što je meni načinio?" zbunjeno ga upogledam.
"U pravu si.. ali možda je nekog unajmio da učini to?" rekao je.
Brzo sam pregledala sobu pogledom u slučaju da ima nekog jer se nisam osećala potpuno sigurno.
Ne želim da pričamo o ovoj temi tako rano, bar dok se ne uverimo da stvarno nema nikog u stanu. Time sam zamolila Davida da ćuti, sa svojim prstom preko usana na šta je klimnuo glavom i odmah se ućutao. Izgleda da je shvatio šta razmišljam te krenuo da šeta iz prostorije u prostoriju dok se nije vratio nazad i uverio me da nema nikog. "Siguran sam da nema nikog, svaki prostor gde može neko da se sakrije sam pogledao." uverio me je.
"U redu.." izgovorila sam i krenula ka njegovoj kancelariji.
Nešto me je vuklo da krenem tuda i prepustila sam se tom osećaju. Znam da me nešto namerno šalje tamo, i stigovši sama se uverila da je bilo i razloga zašto.
"Davide!" doviknula sam ga.
"Šta je bilo?" kroz strah je izustio kad me je ugledao.
Stala sam kraj njegovog radnog stola, tamo gde smo poslednje ostavili sve Danijelove stvari kojih sada više nije bilo, i uperila mu prstom na to mesto koje je bilo prazno.
"Njegove stvari.. nestale su?" zbunjeno krene da  prelazi pogledom po celom stolu u nadi da pronađe ali ih nije nigde bilo.
"Neko ne želi da saznamo šta se desilo." rekla sam.
"Neko je otkrio naše istraživanje." nadovezao se na moje teorije.
Niko mi nije dolazio u misli, koliko god da pokušala da zamislim nekog.
Ovo nije dobar znak; bez tih papira i slika gubimo način da se dokažemo nedužni.
Neko to očito ima na umu jer nas baš u tom pravcu vodi i ne želi da izgubi.