Pronađi Me..

IV

Posle mog iskustva sa onim što mi se pojavilo u toku noći nisam mogla da zaspim od velikog straha.
"Hej Lusi.. hvala ti.." šapnuh joj dok sam je mazila. Nije mi jasno zašto se tu baš svako veče nakon što sanjam ove košmare nađe kada uvek zaspi na kauču u dnevnoj sobi.
Osećam se zaštićeno kada je ona tu, te je privukoh sebi koliko mi je dala, i razmišljala se.
I pored toga što su mi oči zaklapale strah me je držao budnom, a moje misli su radile sto na sat. Nije mi jasno šta se to dešava u mojim snovima, i zašto sam sada imala paralizu sna.
Ozbiljno ću morati kod psihologa, ovo prevazilazi sve mere. pomislih te sam pokušala da se smirim.
Hvala Bogu sutra je nedelja tako da ne moram da idem na posao, inače ne znam kako bih uspela da ustanem.

Iduće jutro sam se trgla na neki glasan udarac koji je dolazio iz ostatka doma. Ustala sam kako bih proverila šta se desilo, i kad sam došla do kuhinje našla Lusi kako jede svoje mačje granule iz džaka koji je pao sa police. Toliko sam se uspavala da je bila jako gladna i sama prevrnula džak. Kada joj sipah hranu u svoju posudu i raščistila nered koji je napravila uzela sam telefon i videla poruku od Davida. Pitao me je još ranije ovog jutra dok sam ja spavala da se sastanemo ali nisam videla poruku, tako da sam ga odmah pitala da li i dalje želi da se nađemo, na šta je odgovorio da može.
Sastali smo se u obližnjem tržnom centru gde smo imali doručak i jutarnju kafu.
"Kako napreduje sve na poslu?" pitao me je.
"Super, poslala sam juče sve što sam izvukla za novine, u ponedeljak počinju da štampaju."
Kao i obično pričali smo samo o poslu, ali mi je delovao smirenije nego inače. Na poslu sam uvek mogla da ga vidim sa namrgođenim izrazom lica i grubog glasa, ali je takav uvek bio kada sam ga gledala iz daljine. Kada bi mi prišao imao je osmeh na licu i tako mirno pričao. Možda moje pretpostavke da je optimističan je samo ono što on ispoljava preda mnom.
"A kako si ti Lisa?" upita me sa osmehom.
Uvek me zove tim nadimkom, čak i ako mi se nikada ime 'Lisa' nije sviđalo.
"Ah.. ja sam imala problema sa spavanjem sinoć, tako da sam sad premorena." uhvatila sam se za glavu od onih uobičajenih bolova; kafa je jedino rešenje sada.
"Hoćeš na kafu onda? Vidim da te opet boli glava." Ono što sam volela kod njega jeste da nikada nije pitao zašto su neke stvari kod mene takve kakve jesu. Nikada nije zalazio u ono o čemu nisam želela da pričam. Koliko mi je Lana govorila da delujemo kao stranci iz trećeg ugla, iz razloga što se jedva viđamo, znali smo se sasvim dobro da i bez pitanja odredimo neke stvari jedno na drugom.
"Poslužila bi mi jedna." rekoh mu i krenu smo da šetamo ka kafiću.
Čim sam došla kući zatekla sam par stvari koje nisu na svom mestu.
U hodniku na malom ormariću slika moje porodice je pala dole, podigla sam je i videla da je staklo razbijeno. Skamenila sam se, jer za to kako mi je slika mogla pasti sam imala izgovor, ali pukotina na staklu me je činila malo neugodnom. Staklo je puklo tačno na sredini lica mog tate, dok svi ostali na slici smo bili vidljivi i pored nanešene štete. Šta..? pomislila sam i brzo vratila tamo gde je i sve vreme stojalo, samo što sam je preklopila kako ne bih više ni jednom morala da pogledam u tu strahotu.
Prošla sam kroz dnevnu sobu da dođem do kuhinje gde sam srela Lusi, ležala je na kauču ali njen rep kao i uvek nije mirovao.
Nakon nekog vremena sam počela da pretražujem razloge zbog čega to radi i pročitala negde da su ponekad nervozne kada osete lošu energiju u svojoj okolini. Otpisala sam tu mogućnost kako bih se osećala mirnije i produžila dalje sa svojim životom i prihvatila je takvu kakva jeste.
U kuhinji sam zatekla staklenu čašu razbijenu na podu, onu koja je stojala na kuhinjskom elementu daleko od ivice iz razloga što sam znala da se ovakve stvari mogu desiti kraj mačke koja je sama u domu. I pored toga što mi nije bilo jasno kako je dospela dole samo sam počistila za sobom i otišla da malo odspavam.