Pronađi Me..

XIV

Vratila sam se nazad na posao nakon vikenda koji sam provela kod Davida. Uspela sam konačno da se bolje naspavam i da bez imalo briga legnem u krevet i zaspim pre ponoći.
Za ovo slobodno vreme sa Davidom uspeli smo da se zbližimo i počeo je da pokazuje svoja osećanja, otvoreniji je o većini stvari koje priča o sebi. Upoznali smo se malo bolje i saznali neke male stvari iz naših života koji ni jedan od nas nije nikada mogao da sluti da je tako nešto moglo biti deo naše prošlosti. Ja njemu nisam nikada pričala za svog oca, sem onoga što se desilo sa slikom nisam nikada previše zalazila u svoju prošlost sa njime.
Sve do sada, kad mi je dao do znanja da mogu da pričam i o stvarima koje mi mogu ponekad vratiti ta osećanja koja sam nekada imala. Priznao mi je da je čak i on imao problema sa porodicom. Majka je bila sebična žena koja nije nikad volela nikoga od svoje dece već samo novac koji je vezan za oca dok on nikada nije bio kući zbog svog posla. Oboje smo na neki način proživeli život u kom nismo imali podršku oba roditelja i to je ono što me je vrlo začudilo, to kako smo se našli a da sve do sada nismo ni znali ništa o tome. Takođe je priznao da onih dana kada nije dolazio na posao zbog porodičnih problema je bilo zato što mu je brat preminuo u saobraćajnoj nesreći ali nikada se nije saznalo ko ga je udario jer je vozač iz tog auta nestao istom prilikom kada je shvatio da je uradio nešto najgore. Policija je prebacila krivicu na samu žrtvu, jer je imao mali procenat alkohola u krvi, ali kako David kaže, njegov brat je lako tolerisao alkohol i trebalo mu je da konzumira veliku količinu kada bi se stvarno toliko oduzeo da ne zna za svoje radnje. Zato je toliko insistirao da članak za sledeći mesec bude izdat jer je odlučio da pokaže svima njegovu tragičnu priču.
Jesam se zapitala kako to da osoba iz izveštaja ima isto prezime poput njega, ali nisam ga nikad pitala jer sam mislila da je suludo i postoji mogućnost da je samo slučajnost. Sada gledajući na te dane, bio je poprilično stabilan i normalno raspoložen da sam jedva mogla da vidim šta se zapravo skrivalo iza te maske.

Sela sam za svoj sto u kancelariji posle velike pauze od svih obaveza i izdahnula kada se setih da me čeka izveštaj o nekoj osobi koja se desila da ima isto ime kao ono čudo koje mi se stvara u snovima.
Podigla sam papire i hrabro krenula da ih čitam, i na pola puta sam zatekla par stvari koje su mi bile slične između ove osobe iz izveštaja i onog Adama za kojeg ja znam.
"Živeo je sam u svom stanu nakon razvoda od svoje žene koja ga je, kako njegovi sinovi pričaju, izbacila iz kuće zbog jedne velike prepirke oko dece. Stan je pripadao Adamu ali nakon njegovog nestanka ni jedan od sinova ga nije nasledio, pa je time stan otišao na prodaju po veoma niskoj ceni."
Baš kao što kažu, moj stan je bio na prodaju, i sniženju.
"Adam je viđen sa osobom za koju kažu ljudi iz komšiluka koji su ga poslednji put videli dvadeset i prvog Avgusta da je bio njegov najbolji prijatelj."
Dakle i komšije su znale za njegov nestanak.. To ima smisla zašto su me stalno ispitivali čudnim pitanjima.
Trenutno sam imala dovoljno razloga da verujem u tu teoriju da je Adam Hanter isti Adam kojeg ja uvek viđam. Imali su dosta sličnosti, a nakon svega, imena su im se poklapala tako dobro da je ulivalo veliko začuđenje u mene od kojeg nisam mogla pobeći.

Stigla sam kući u kasne sate jer sam želela da sve od jednom uradim u istom danu kako bih što pre završila sa ovim slučajem. Skoro mi je smešno to kako sam tako dugo čekala trenutak u kom ću sve ja sama moći da uradim a kada sam ga dobila želela sam da bacim u vodu jer sam se uplašila.
Na ulazu u kuću nisam ništa čudno zatekla jer od kako sam shvatila da će mi pokazivati neke očite znakove stalno sam obraćala pažnju na svaki detalj kako bih bolje shvatila šta ima da mi kaže. Na neki način nam je ovo bio znak komunikacije, u kom nisam pod dejstvom spavanja već živim kroz svoje dane i samo iščekujem neki novi znak kojim će mi objasniti šta se dešava. Mislim da već počinjem da očajavam jer ne mogu da shvatim zašto je tu a znam da ne mogu da ga se otarasim. Iako se nije pojavljivao kod Davida i dalje sam sumnjala jer sam imala veliki osećaj neke čudne povezanosti sa ovom osobom što me je teralo da mu i dalje verujem i slušam ga.
Ovo veče sam legla smireno bez nekih velikih strahova od Adama ali sam i dalje držala duboko na umu da će biti mogućnost da se opet sretnemo. Baš kao što sam i slutila, probudila sam se iz još jednog od mojih snova, i bila u paralizi sna.
Ležala sam ukočena na leđima, sa vidokrugom širokim svega par metara dalje od mene u oba pravca i vrata od moje sobe su bila otvorena dok svetlo iz hodnika nije svetlelo, iako sam ga namerno ostavila upaljenim pre spavanja. U mrklom mraku u kom sam jedino oblike stvari koje su bile ispred mene mogla da razaznam stvorila se velika senka, iste visine i izgleda kao i prvi put.
Prišlo mi je bliže, i dugačkim rukama me agresivno uhvatilo za vrat i pritiskao ga svom snagom. Mogla sam da osetim bol i pokušavala sam da dođem do vazduha dok se nisam otrgla i odmah se podigla u sedeći položaj. Nekontrolisano sam disala i pogledala oko sebe kako bih našla utehu u Lusi, ali ona nije bila kraj mene. Još veća me je panika uhvatila jer nisam znala zašto nije pored mene, i to me je nateralo da bez razmišljanja izletim iz sobe u nadi da je pronađem. Pomislila sam da je nisam ostavila kod Davida ali sam to brzo skinula sa liste mogućnosti jer se dobro sećam trenutka kada sam je nahranila za večeru, pritom, on bi me već obavestio do sada. Zakoračila sam u dnevnu sobu i dozivala je imenom dok nisam čula kako se pospano odaziva. Laknulo mi je, i prišla sam joj ali sam se i dalje čudila kako nije bila kraj mene.
"Zar mi i dalje ne veruješ?" tiho je odjekivao poznat glas iza mene zbog čega sam se naglo okrenula, skoro kao da me je neko onako laganije povukao za rame i okrenuo za 180 stepeni. Iza sebe zatekla sam jednog čoveka, krvavog u istoj kancelarijskoj uniformi kako stoji ispred i gleda me sa visine jer je bio za glavu viši od mene.
"Koga si ubio?" rekla sam mu srdno.
"I dalje ne vidiš? Mark se jedini usudio da zakorači u ovaj stan iza tvojih leđa.." napravio je pauzu a onda nastavio da priča.
"Upozorio sam te.. čak ti i pokazao kako sam ga ubio.. ali ti i dalje ne shvataš.." u licu je bezosećajan ali tonom kojim razgovara s vremena na vreme mi je delovao da je sa namerom grub.
"Kako si ga ubio?" upitala sam ga čim sam uhvatila trenutak da progovorim.
"Zar to što sam te gušio nije bilo dovoljno?" zakoračila sam unazad do Lusi, nadajući se da će samo nestati ako ne obraćam pažnju na njega. Ruke su mi se tresle, i dlanovi su počeli da mi budu hladni za šta pretpostavljam da je od njihovog znojenja počelo, a to se dešava samo kada sam pod velikim stresom u trenutku ili izuzetno uplašena.
"Ostavi me na miru.." slabašnim glasom sam mu rekla, držeći glavu dole. Nisam mogla da se pomerim, noge su mi se ukočile, i iako sam pokušala iz sve snage da budem jaka nisam mogla ništa učiniti, a utom on je progovorio nazad.
"Pronađi me.. tvoji ugovori od ove kuće.. je ono što želim da nađeš sledeće.." rekao je te sam se probudila i našla u sobi. Pored mene je bila Lusi duboko u snovima. "Zašto mi se ovo stalno dešava?" Očajnički sam pomislila i uzela da nazovem Davida kako bih se lakše smirila.