Pronađi Me..

X

"Adam Hanter.." pročitala sam naglas ime i brzo sklonila sve papire u stranu kako bih se sabrala. Ostavila sam izveštaj za kasnije kada ću moći ponovo da se usudim i pročitam sve do kraja.
Dobila sam nedelju dana da radim na ovome, ali bojim se da će mi trebati i više od sedam dana da sakupim hrabrost i pročitam.
Prosto nisam znala šta da očekujem, znajući da je rekao kako će mi pokazivati znakove, sumnjala sam u svaku malu nezgodu koja mi se desi. Naravno, ovo može biti bilo koja druga osoba i da ja ispadnem samo blesava što sam toliko brinula. Svakako nisam znala ko je ovaj Adam iz mojih snova, odakle dolazi i zašto je sa mnom, ali nisam odustajala da saznam. Osetila sam da me ne napušta sa razlogom, koliko god me plaši to da znam da je uvek uz mene osećala sam takođe neku povezanost. Mora da je imao razloga zašto je sve vreme samo mene pratio i govorio mi sve što je bilo u snovima.

Došla sam kući i zatekla kao i pre par stvari koje nisu bile na svom mestu. Novine i sve moje sveske koje sam držala na stolu u dnevnoj sobi nisu stojale onako kako ih ja uvek namestim, i sigurna sam jer sam ja vrlo stroga kada je u pitanju gde stvari stoje. To je jedina dobra stvar koju sam volela kod sebe, svoju urednost i ponekad preveliku preciznost u svojim radovima. Od ranijih dana, volela sam da nalazim određena mesta za određene predmete, iz čega sam moguće razvila naviku da to radim i sa bitnijim stvarima kasnije u životu.
Otvorila sam sveske da proverim zašto su toliko razbacane, ali i kako bih vratila sitne papire koje sam držala unutar nje, i videla da je sve bilo u redu i pored nereda, ali mi i dalje nejasno zašto je to bilo tako. Lusi nije mogla to da uradi, ovo je izgledalo kao da je baš neka osoba namerno prolazila kroz moje stvari.
Ne znajući kakve sposobnosti ima Adam, odlučila sam da ga pitam prvom prilikom u snu kada se ponovo pojavi.
Otišla sam do kuhinje po čašu vode, i zatekla moju staklenu vazu na podu, razbijenu. Stala sam i samo gledala u to, šokirana jer je ovo stvarno imalo nešto sa onim što se desilo i nazad u mojoj rodnoj kući.
Malo se uplaših, tako da sam se povukla u svoju sobu u kojoj je sve bilo na svom mestu i netaknuto, i nazvala Davida kako bi me nešto smirilo malo.
"Hej Lisa, zašto zoveš?"
"Imaš vremena da pričamo?"
"Naravno."
Požalila sam se na još stvari u vezi mojih snova i ovoga što se desilo u stanu, na šta nije imao mnogo da kaže jer već ni sam nije znao šta se dešava. Govorio mi je kako je na to sve gledao neozbiljno do sada jer nije shvatio koliko je zapravo strašno, tako da se bez mog pitanja najavio da dolazi kod mene i bude tu koliko može.
Pustila sam ga unutra čim je stigao i ponudila malo vina. To mu je bilo omiljeno piće a ja uvek imam jer ga i ja volim.
"Dakle, misliš da taj Adam koji te proganja je sve ovo uradio po tvom domu?" upitao me je ispijajući vino.
"Ne znam.. to mi jedino ima smisla sada." sela sam kraj njega na kauč.
"Hej maco.." Lusi mu je prišla i umiljavala se.
"Što je tako nervozna?" upita me čim je video kako vijori repom.
Dok smo bile u Ohaju nije bila tako nervozna, skoro da sam je tek tada prvi put videla tako smirenu.
"Takva je još od kako sam je usvojila, i vodila sam je kod veterinara ali rekli su da joj ništa ne fali." kako sam završila rečenicu čuli su se neki glasovi skroz iz hodnika van mog stana. Mogao se čuti strah u njihovom glasu zbog čega smo brzo izašli da vidimo šta se desilo.
"Pomozite molim vas..!" molila je žena jednu od medicinskih sestri koja je stojala u hodniku od komšijskog stana.
U stanu direktno od mog bila su širom otvorena vrata i moglo se videti da je mnogo ljudi unutra. Pogledala sam okolo i ugledala kolica od hitne pomoći a zajedno sa ostatkom komšiluka stojalo je i par medicinskih sestara ispred.
"Šta se dešava?" upitala sam jednu od zaposlenih lica u nadi da doznam neke informacije.
"Spasite ga!" viknuše kroz suze žena iz doma.
"Vaš komšija je na ivici smrti. Još uvek se proverava da li će preživeti." koraknula sam nazad pred vrata mog doma gde me je dočekao David sa svojim rukama kojima me je privukao u njegov zagrljaj, dok smo sada zajedno u neverici čekali da vidimo šta će se na kraju desiti.