Pronađi Me..

XXII

Došla sam na posao rano ujutro kako bih izbegla ikakvu interakciju sa Davidom. Još uvek se suočavam sa svojim nemirom iznutra, i bojala sam se da ću početi da plačem ako se sretnemo. Odlučila sam da sve spremim unapred i odnesem u kancelariju kako ne bih morala da izlazim van i srećem se sa drugima.
"Mogu da uđem?" opet stidljiv glas koji sam ovaj put prepoznala je dolazio od mojih vrata na šta sam samo hladno odgovorila: "Uđi."
Prišla mi je Emili i sela na stolicu ispred mog stola. Ima ozbiljan izraz lica, i gleda me direktno u oči još od samog ulaza u prostoriju.
"Šta ćeš ovde?" upitala sam drčno.
"Mislila sam da je ovo posao za svakoga, ali vidim da nisam dobrodošla." privukla se bliže i razvukla zao osmeh.
"Nisi se ni malo promenila." dodala sam i prešla na svoj posao kako bih je ignorisala.
"Ko kaže? Tek se prvi put srećemo nakon šest godina." Pogled mi se spustio na njoj jer sam se iznenadila da je upamtila koliko je već godina prošlo.
Delovalo mi je da jedino ja pamtim sve trenutke i brojim godine kada je u pitanju naše prijateljstvo, ali izgleda da ni ona nije zaboravljala.
"Osobe poput tebe lopova se nikad neće promeniti." naslonila sam se laktom o sto i pogledala je ljutito.I ovako sam se osećala loše što je ovde, što sam zbog nje bila tako povređena.
"Ne mogu da verujem da još uvek pamtiš to." nasmejala se.
"Ti si razlog zašto sam posle patila, ja svo oružje koje mi je nanelo rane ne zaboravljam." sklopila sam ruku u pesnicu kako bih se lakše smirila ali nije pomagalo.
"Sada, ako nemaš više ništa pametno da mi kažeš, možeš da odeš." ispravila sam se kako bih pokazala samopouzdanje i pogledala je.
"Mnogo si ti stroga, čekaj samo da te kažem Davidu." pogledala sam je zbunjeno jer nisam razumela zašto baš Davidu.
"Ako misliš da ćeš time nešto postići, slobodno." odbrusila sam a ona je to uzela kao poslednju reč pa izašla iz kancelarije.
"Kako neko može da bude toliko naporan.." pomislila sam te se okrenula nazad poslu.
...
"Mnogo je drugačija prema tebi." rekla mi je Lana koja je došla do mene kada je videla da neću izlaziti iz kancelarije.Nisam nikom rekla šta se dešava u mom životu, tako da sam u svemu ovaj put ostala sama.
Za Marka i Adama nisam spominjala jer je i ovako bilo malo ljudi koji su za to znali, a za moja osećanja nisam osećala potrebu da ikome pričam.

Već ceo dan od kako sam na poslu, očekujem Davida da dođe do mene i pita me šta nije u redu i ako ga jednim delom ne želim videti.
"Rekla sam ti, nije se ništa promenila." slabašno sam govorila jer mi je sva energija izašla iz tela.I ako već noćima ne viđam nikog, imam insomniju zbog svih problema što mi ne da da spavam.
"Ah inače.." zaćutala je dok se dvoumila da li da me pita ili ne.
"Jeste se ti i David nešto posvađali?" pogledala sam je šokirano jer sam očekivala da će se bar raspitivati za mene od nje šta mi je, i gde sam nestala sve ovo vreme.
"Pitaj njega...ja više ne znam šta je sa nama.." uzdahnula sam sa malim olakšanjem jer sam dopustila sebi da joj priznam istinu.
"To je sve zbog te glupe Emili." prekrstila je ruke i besno odgovorila.
"Molim?" upitala sam neočekivajući takav odgovor od nje.
"Samo trči za njim, a i on je budala što je pušta da bude kraj njega." videlo se koliko je i ona sama bila besna.Drago mi je da vidim koliko me ceni i poštuje u svemu što radim i osećam.
"Mislim da je na tebi da ga osvojiš nazad." rekla je odlučno.
"Ne želim da trčim ni za kim, da mu je toliko stalo do mene sam bi shvatio da već gubi vreme." zalupila sam svesku i krenula do toaleta.
"Izvoli, sa dve kašičice šećera.Baš kao što si tražio." ugledala sam Emili kako pruža plastičnu čašu kafe Davidu.Oboje su imali osmeh na licu i izgledali kao par iz filmova, što moje oči nisu mogle da izdrže gledajući takav lamajući prizor zbog čega sam odmah otrčala kako niko ne bi primetio moje sitne suze koje su počele nekontrolisano da silaze niz lice.Nedugo posle, čim sam uspela da smirim sebe, vratila sam se nazad ali me je usput zaustavio niko drugi nego prokleti David. "Hej Lisa, što mi se nisi javila sinoć?" zabrinuto me je pogledao dok me je držao za rame.
"Bila sam zauzeta." spustila sam mu ruku i nastavila da hodam dalje.
"Pretvaraš se da te je briga..oh samo da znaš kako se ja ustvari osećam.." pomislila sam dok sam koračila napred pretvarajući se da ovaj razgovor nikad nije ni nastao.