Pronađi Me..

VII

"U redu, dajem ti nedelju dana slobodnog. Ali sledeći ponedeljak budi tu, imamo još puno toga da uradimo za naredni mesec."
"Naravno, hvala ti."
Srela sam se sa Davidom od kojeg sam tražila da odem nazad u Ohajo kod moje porodice. Morala sam da idem na očevu sahranu, i kao što me je mama zamolila da pomognem oko njegovih stvari da se raščiste iz kuće.
"Ništa Lisa, ipak je to tvoja porodica u pitanju. Nije u redu od mene da te ne pustim nakon što sam i ja imao problema sa svojom." klimnuh mu glavom na tu izjavu, zadovoljna što je ovako glatko sve prošlo.
"Onda ću da se vratim na posao."
"Hej, pre nego što odeš, samo da te pitam. Kako si?" okrenula sam se nazad ka njemu i približila se.
"Dobro sam, sinoć nisam imala nikakve košmare, samo su se čuli neki zvuci iz hodnika što mi dugo nije davalo da zaspim."
"Šta si čula?" upita me.
"Ah samo neko lupkanje po zidu, baš je bilo iritantno."
"Hrabra si ti Lisa." neočekivano reče te se rukom naslonio o sto, tako da mi bude bliži.
"Nisam sama. Tu je i Lusi. Mora da je ona pravila te zvukove." neubeđeno ću ja jer sam razmišljala da li je to sve samo u mojoj glavi ili se nešto stvarno dešava.
"Ili je neki duh?" razigrano me upita nazad na šta sam samo odmahnula rukom.
"Idem nazad na posao." brzo sam izgovorila i izašla ali mi je kroz glavu i dalje prolazilo to pitanje, kao i cela ova konverzacija.
Nemoguće da je moj stan stvarno uklet..? pomislila sam te sela za svoj kompjuter.

Vratila sam se nazad za Ohajo gde su me dočekale mama i moja druga sestra, Briana. Zapitala sam se gde je Stela, ali sam ubrzo saznala da je ona i dalje u bolnici jer se oporavlja od traume koja se odigrala pred njenim očima. Bilo mi je malo strašno da pomislim zapravo; ona sa njenih devetnaest godina je pokušala da se upetlja u takva posla a ja što sam starija od nje četiri godine nisam nikad ni imala dečka. Dobro je što se Briana ugledala na mene, iako su bliznakinje ona je uvek bila zrelija i opreznija od nje.
Čim sam stigla pomogle su mi da se raspakujem te me odvele do dnevnog boravka koji mi je probudio mnoga sećanja.
Osećao se taj neki pritisak u celoj kući, atmosfera nije bila smirujuća. Pogledala sam okolo čim sam sela na kauč i videla da sve slike sa zidova na kojima je bio tata više nisu na zidu, što me je vrlo zanimalo zašto.
"Dušo, dugujem ti objašnjenje." progovorila je prvo mama nakon što je primetila da sam prestala da razgledam oko prostorije.
"Stela je dovela svog dečka kući, znajući da ih niko neće primetiti jer je jedino tata koji je, kao i uvek bio pijan, bio kući." sa poteškoćom je govorila a ja sam konfuzno gledala u nju.
"Oliver je ispao silovatelj... i napao Stelu čak i kada ga je odbijala.. a njen vrisak je verovatno probudio tatu.." Slika mi je postala jasnija zbog čega sam mogla da razumem zašto su se svi osećali loše.
"I pokušao je da spasi Stelu ali je bio upucan?" upitala sam nazad i obe su samo klimnule glavom.
"Stela je uspela da pobegne kod komšije i pozove policiju.." dodala je Briana koja sedi preko puta mene.
"Ali.. zašto meni nije i dalje žao njega..?" zamišljeno sam prokomentarisala za sebe kad me je mama uhvatila za ruku.
"U redu je, zaslužuješ da ga mrziš."
"Promenio se od kako si otišla. Nije bio više toliko agresivan." dodala je.
"Znači to sam samo ja bila problem u njegovom životu?" razočarano upitah.
"Sve što je trebalo jeste da ja samo odem.." besno sam rekla i otišla u svoju sobu.
Čak ni kada je umro nisam mogla da zaboravim ni jedne njegove reči koje su me rušile kroz život, znajući da je ostale cenio više od mene. Nisam mogla da mu oprostim, a mislim da nikad ni neću.