Pronađi Me..

XLVI

Poslednji put kada sam se videla sa Violetom je bilo pre skoro nedelju dana. Taj dan posle mog odlaska iz svog stana odlučila sam da ga konačno prodam, i zbog toga smo naredne dane proveli premeštajući sve moje bitne stvari kod Davida u stan, i ono nepotrebno prodavali ili donirali u dobre svrhe.
Sa Lindom se nisam čula od tog dana, ali sam odlučila da se opet sretnemo kada sva ova gužva oko zločina bude završena.
Iako sam u početku mnogo sumnjala u nju, sada ne mogu reći isto kada znam kakav je bio razlog svemu tome.
Sada sam popustila i dopustila sebi da je bolje upoznam, pa time želim da postignemo neko lepo prijateljstvo umesto mržnje i besa zbog cele ove situacije. Na kraju krajeva, ona nije kriva za takvo delo, a to isto i sudija misli.
Nije osuđena za učestvovanje u ubistvu, jer ono što je učinila je bilo na silu i pod pretnjom Danijela i Emili, pa je zbog toga vođena samo kao svedok.
Za Danijela i Emili, oboje su osuđeni na zatvor. On ima doživotnu kaznu dok je ona u pritvoru narednih dvadeset pet godina jer je pomagala oko sakrivanja tela.
"Nadam se da si spremna." došao je David da me proveri nakon što mi reče da se spremim.
Nije rekao kuda idemo, ali je zahtevao da obučem nešto lepo i elegantno, ujedno ne previše svečano kako bih se osećala dovoljno udobno u svojoj koži.
Time sam ga uzela za reč i obukla jednu belu pamučnu haljinu, ne previše debelu, sa malim cvetićima koje su tri nijanse.
Dolazi mi do kolena i rukavi su do lakta dugački. Krajevi haljine su talasasti i oko struka je uža, što daje taj osećaj elegantnosti, pa sam pretpostavila da će to biti dovoljno dobro za ovu priliku.
Možda jeste bilo hladno jesenje veče, ali sam ovaj put stavila lepotu pre udobnosti.
"Jesam." potvrdila sam pri završavanju sa šminkom i izašla iz kupatila.
Stojao je u hodniku, više nego spreman jer osetim snažan miris njegovog parfema koji uvek poslednje stavi pre polaska, i kad sam ga pogledala raširio je osmeh ali onako slabašan kao da pokušava da sakrije te mi rekao:
"Izgledaš predivno, Lisa." očarano izjavi i gledao me sa sjajem u očima, na šta sam samo povukla pramen kose iza uveta, skroz polaskana, i veoma tiho mu se zahvalila.
"Hajmo onda." Izusti kada se konačno trgao i uhvatio me za ruku.

Doveo nas je u restoran, pretpostavljam na večeru. Pitao me je šta bih naručila, kakvo vino popila i na kraju dok smo čekali pričali o celoj situaciji koja je počela onog dana kada smo se prvi put upetljali sa policijom.
"I dalje se ne sećam tog trenutka, ali sam siguran da je to bila Emili." rekao je i nesvesno držao glavu na tom delu gde je udaren.
"Ona više nije na slobodi na našu sreću, a i ti si se oporavio što je najvažnije." rekla sam i osmehnula se.
"Imaš pravo, ali me i dalje boli taj deo glave ponekad." reče razočarano i uzeo gutljaj vina koji su nam nedavno doneli.
"Zaslužila je sve što je dobila sada." zadovoljno sam rekla i time završila temu posle koje smo nastavili da pričamo o drugoj.
"Prošetaćemo se kraj plaže, nadam se da si obukla nešto udobno jer će biti dosta hladno." upozorio me je dok smo sedeli u autu, verovatno na putu ka obližnjoj plaži.
"Ne brini se previše." ubeđivala sam ga na šta nije ništa rekao već dobro pratio saobraćaj ispred sebe.
Dok je bila tišina među nama, zbog njegove koncentrisanosti i moje slabe energije i iscrpljenosti, gledala sam kroz prozor i pratila prolaznike na pešačkoj stazi kojih je zapravo dosta u ovo kasno doba, i okolne lokale koji su se polako zatvarali.
Shvatam koliko je svačija životna priča drugačija, kako svako ima neku svoju lošu sudbinu koju ne može izbeći.
Pitala sam se šta bi bilo da se nisam nikada doselila u New York; da li bih ikada upoznala ove ljude koje sada toliko cenim?
Da li bih ikada učestvovala u tako tragičnog i napetoj misteriji sama moram da otkrijem?
Toliko puta sam mislila da je sve samo jedan veliki san, i da svaki put kada mi postaje izuzetno teško ću se probuditi i shvatiti da ništa nije istina, ali nekim čudnom, sve je bilo stvarnost.
I za Adama sam se pitala šta će sa njim biti jednom kada nestane iz mog života; zar je jedini razlog našeg susreta bilo samo to da mu pomognem i ne dobijem ništa zauzvrat?
Mada, možda sam dobila i više od očekivanog, sve to što sam nesvesno uspela da postignem nisam mogla ni da zamislim da ću ikada imati stvoreno svojim mislima i rukama.
"Evo nas." reče nakon što se parkirao i krenuo da izlazi iz auta.
Čim sam zakoračila osetila se ta hladnoća na koju me je upozorio, te sam se zbog toga sklupčala i polako hodala napred da se sretnem sa Davidom koji je bio ispred mene.
"Znao sam da me nećeš poslušati, zato sam poneo ovo." dao mi je jedan debeo beli džemper koji je verovatno našao u mom ormanu.
Jedva sam prepoznala jer ga davno nisam nosila, ali je nekako uspeo da ga uklopi sa haljinom.
"Hvala ti." rekoh i brzo uzmem da obučem ali i pored toga što sam imala nešto preko leđa obavio me je rukama sa strane i tako povukao napred da hodamo niz šetalište koje je odmah pored plaže.
Šetali smo u tišini uz zvuk morskih talasa; ovaj momenat je zahtevao ovakvu tišinu među nama pa nije bilo ni malo neudobno što niko nije progovorio ni reč.
Dugo smo šetali, uz koju reč tu i tamo usput, kada je usporio i zastao ispred mene. Zbunila sam se jer je naglo stao ispred i time mi zaustavio putanju i samo stojao skamenjen.
"Da li je sve u redu?" začuđeno upitah ne znajući šta mu se dešava u glavi, ali je odmah kleknuo na koleno i pružio mi prsten na šta sam ostala šokirana.
Naravno, želim da provedem ostatak svog života sa njim, i nakon svega kroz šta smo prošli ne verujem da bi me iko tako dobro razumeo. On zna kakve probleme imam, razume me i verovao mi čak i kada nije imao razloga zašto, i pre svega bio tu uz mene kroz sve.
Primio toliko bola samo kako bi me spasio, čime se dokazao koliko mu je stalo i da bi sve učinio kako bi me zaštitio.
Na kraju krajeva, samo njega mogu da volim svim svojim srcem, i nikoga drugog ne bih ikada mogla pustiti u svoj život tako olako kao što sam njega prihvatila.
"Da!" izjavila sam kroz suze pre nego što me je uopšte mogao pitati to svečano pitanje, i povukao se u stojeći položaj da mi stavi prsten i poljubi me.
Zatečena sam sopstvenoj odluci, ali tačno znam na šta sam pristala i spremna na sve što mi budućnost bude pripremila.

"Možda jesam već razjasnio svoje mišljenje.. ali imam još jednu stvar da ti kažem, pre nego što u potpunosti odem.."
Sedimo Adam i ja u dnevnom boravku od moj stana, ali okruženje nije isto.
Gledala sam direktno u pod, nevidivši naše noge, a oko nas je sve belo i veoma svetlo što mi je davalo osećaj da lebdimo.
Nakon toliko vremena, san u kom se nalazi Adam nije bio realističan, već se raspadao i gubio osećaj stvarnosti.
"Jesam samo izgubljena duša, ali sada kad si me oslobodila od ovog univerzuma shvatam šta je moja dalja obaveza." ćutala sam i slušala ga.
"Data mi je šansa da imam neku ulogu. Samo jednu, i to veoma važnu."
"Kao što sam rekao, biću uvek uz tebe kao znak zahvalnosti, i time sam podaren da do kraja tvog postojanja stojim uz tebe, i budem tvoj anđeo čuvar."
"A sada zbogom.. i još jednom, hvala za sve.."
Glas mu se udaljavao i naglo sam se trgla iz sna, sa suzama koje su tekle niz lice, ali sam ćutke brisala obraze i kroz osmeh mu se zahvalila nazad za sve što mi je podario kroz ovih godinu dana od našeg prvog susreta.
Kao što sam mu ja pružila pravdu, tako će on meni ostaviti posebno mesto u srcu koje će biti nezamenljivo...