Pronađi Me..

XXXI

Davidov POV

Vratili smo se nazad na posao gde je sve ostalo isto kao i pre. Čuo sam se ostalim članovima kompanije koji su mi predali sav Danijelov posao. Drugi direktor koji je  zaslužan za štampanje novina, pošto je naša kompanija bila podeljena na dva odreda, odlučio je da ceo drugi deo ovog biznisa prepusti mojim rukama.
Kako kaže, već dovoljno dugo radim ovde i više sam nego poznat sa svima i svakim aspektom ovog posla.
Naravno, imao sam mnogo više padova nego uspeha, ali izgleda da to nije uticalo na moje sposobnosti da sve održim na nogama čak i kada sam bio najmanje voljan za ovaj posao.
Možda baš te sposobnosti su ono što me dovodi do ove stepenice u životu; koliko mislim da sam nespretan i prosto samo progledan kroz prste nije bilo dovoljno da me sruši.
Zato sam više nego srećan što nastavljamo dalje.
Niko neće dobiti otkaz, ali će mi oduzeti mnogo više vremena nego prethodan položaj koji sam imao. Sada najviše želim da svoje vreme posvetim Alisi kako bih se iskupio za sve te dane kada nisam mogao da pobegnem od Emili.
Što se tiče Emili, odlučio sam da joj dam otkaz, s obzirom da sam sada na istoj poziciji kao Danijel; mogu bilo kome da odredim da li će nastaviti da radi ili ne.
Pozvao sam je da dođe do moje nove kancelarije, ali kako ne bih odmah dao do znanja da zovem na razgovor zamolio sam je da mi donese sve stvari koje su preostale iz moje stare kancelarije.
Zasigurno se drugačije ponaša od kako je Danijel otišao u zatvor, i manje priča sa svima s kojima je uvek komunicirala do sada. Imam neki osećaj da je imala neke povezanosti sa njime; više ne pokušava da me sputava, niti smo se i jednom čuli od kako je završio u zatvoru, pa čak i kada je posao bio u pitanju.
Od policije sam dobio informacije da Danijel dobija zatvorsku kaznu i da će biti pritvoren narednih pet godina za pokušaj ubistva. Ostalo nam je još da idemo na sud kako bi se sve zvanično rešilo.
Smatram da je to i dalje malo za tako grozan zločin, ali sam zadovoljan da ga svakako vidim iza rešetaka.
"Hvala ti." zahvalio sam se Emili koja je došla sa stvarima, pognutom glavom, izbegavajući da me pogleda u oči.
"Imam još nešto da ti kažem." dodah dok je izlazila na šta me začuđeno pogledala.
"Da?" upita.
"Otpuštena si." šok se stvorio na njenom licu i vidljivo je krenula da se trese.
Ovo je dobar trenutak da iskoristim njenu slabost i kažem joj sve što nisam do sada smeo.
"Nije ti vredelo što si toliko pokušavala da nas razdvojiš. Šta god da ti je bio plan, ne podržavam da nastaviš ka njegovom ispunjenju." spustila je glavu i kosa joj pade  preko lica, a šake su u pesnici od velikog besa.
Da može, parilo bi joj iz ušiju koliko je ljuta, ali ne sme da kaže išta tako da je samo izjurila iz prostorije ostavivši vrata i dalje otvorena.
Osećam se poprilično zadovoljno, jer konačno mogu mirno da budem kraj Alise a da ne oseti nikakvu ljubomoru.
Takođe sam prosto osetio neki veći mir u svojoj okolini; nekako koliko god je pokušala da se pravi da je optimistična ta njena loša strana se previše ispoljavala u trenucima kada joj nije išlo po planu, čineći da se svako oko nje jednako uznemireno oseća zbog tog pritiska koji je ispunjavao prostorije.
Razmišljao sam na kakav način da Alisu opčinim i uspem osvojiti. Već smo došli do te tačke da živimo zajedno, ali nismo bili ništa zvanično. Želim da to bude neki nezaboravan trenutak, neki u kom će se ona osećati konačno posebnom, i kada ću moći da joj dam do znanja da sam već dugo ovo želeo.
...

Sklanjao sam Danijelove stvari koje su ostale po policama i fiokama i sve što nađem dobro pregledao. Nije ništa posebno bilo među stvarima, ali sam se začudio prizoru otvorivši poslednju fioku u radnom stolu gde sam našao veliki broj slika i par svesaka sa jezivim crtežima i čudnim tekstom. Takođe sam naišao na jednu čisto sivu kravatu, lepo savijenu i nimalo izgužvanu, kako leži skroz na dnu.
Dobro sam je pogledao u nadi da mi dođe sećanje kada ga je Danijel mogao nositi, ali ni jednom nisam primetio na njemu.
Viđali smo se često tokom mog rada ovde, ali nikada nije nosio nešto slično ovome. Zavirio sam dublje da svaku sitnu stvar izvadim ali više ništa nije ostalo, sem jedne slike na kojoj je neki čovek, braon kose i očiju u kancelarijskoj uniformi kako pruža ruku ka levoj strani slike gde nije bilo nastavka jer je pocepana, a preko cele slike nalazi se nacrtan debeli crveni iks.
"Nešto ozbiljno nije u redu sa ovom osobom." pomislih i vratim sve stvari nazad sem te slike i jedne sveske u kojoj sam našao puno čudnih zapisa koje želim da pokažem Alisi.
Kao da je znala, stvorila se pred mojim vratima kako bi me pitala nešto vezano za nov izveštaj. Gledao sam da što pre skrenem pažnju na moj pronalazak, tako da sam na svako njeno pitanje odgovorio kratko i brzo, i verujem da je primetila jer je i ona samo klimala glavom.
"Vidim da se Emili pakuje, da li si joj to dao otkaz?" začuđeno me je upita sa zadovoljnim izrazom lica koji je teško uspela da sakrije; znam da joj je iznutra bilo drago što odlazi.
"Jesam." ponosno ću na to a ona je potajno raširila osmeh.
"Vidi šta sam našao." Pružio sam svoje pronalaske a ona se približila stolu.
Podigla je prvo sliku i izbečeno vratila pogled na mene te rekla: "Ovo je Adam." Povukao sam sliku iz njene ruke da osmotrim bolje, a negde duboko u glavi mi se vraćalo sećanje slike koju sam video kod Alise u stanu još ranije.
"Odakle ti ovo?" upitala je te stala pored mene. Pokazao sam ostatak stvari.
"Willow šuma.. to je samo dva sata udaljeno od grada." Reče čitajući deo ove čudne i jezive sveske i razmišljala.
Ima pravo; ta šuma jeste nedaleko od grada. Jedna od najmanje prometnih koja se može naći kraj New Yorka.
Retko ko ide tamo, jer ni nema normalne staze pored toliko zaraslih korenja od drveća i svih žbunova koji su toliko gusti da se u određenim delovima ne može uopšte proći. Ono što hoću reći jeste da nije tip šume u kome bi mogao da se prošetaš u slobodno vreme. Više je tu za ukras pri izlasku iz samog grada.
Danijel je spomenuo ovo mesto u svom zapisu gde verovatno opisuje neki događaj. Nije pisalo ništa na jeziku kojem razumemo, pa time nismo mogli da saznamo o čemu priča.
"Zašto je sve pisano na drugom jeziku?" frustrirano će Alisa pokušavajući da samoj sebi prevede ono što uporno čita, ali bez uspeha.
"Odneću kući, pa ćemo tamo probati da rešimo ovo." izjavio sam a ona je odustala i vratila mi svesku nazad.