Pronađi Me..

V

"U redu je Danijele, znaš da ću uvek biti tu uz tebe."
"I dalje želim tvoju kuću, i tvoju kompaniju."
"Dani zašta će ti.. imaš već sve što želiš.."
"Ne zanimaš me. Za sve ove godine zaslužio sam nešto od tebe."
"Zašto si to učinio...?"

"Šta? Ipak ideš kod psihologa?" upitala me Lana s kojom se tek srećem na poslu.
"Ne mogu više, i sinoć sam imala neki košmar."
Probudila sam se u dva sata noću na neko glasno škriputanje na vratima od moje sobe. Ispostavilo se samo da je mačka pokušala da uđe unutra, ali sam osetila da je još nešto u sobi. Pošto sam stojala pred vratima odlučila sam da se vratim nazad u krevet kada se ogledalo koje je bilo u uglu sobe, okačeno o zid, razbilo tačno na sredini.
Zašto mi se stakla stalno razbijaju..? uplašeno pomislih te sam brzo uskočila pod ćebe i prekrila se preko glave. Iako je bilo leto i prevruće za prekrivač, iz straha nisam smela da se otkrijem. Bojala sam se da šta god je razbilo to staklo će napasti i mene.
Bila sam previše umorna to veče tako da sam brzo zaspala nakon događaja, i u snu se našla u sopstvenoj dnevnoj sobi. Prozor je bio prekriven zavesom sa malo svetlosti koja je prolazila kroz njega, a na kauču je sedeo jedan čovek u elegantnoj odeći, izgledao je kao da je došao sa nekog kancelarijskog posla. Crni sako sa čisto belom košuljom ispod.
Prišla sam mu bliže iako sam htela da koračam unazad, i pogledao me je. Njegovo lice je bilo puno rana, prekriven krvlju, a oko očiju mu je bilo skroz ljubičasto. Povukao me je za ruku kada sam videla da mu celo telo takođe prekriveno krvlju, imao je puno otvorenih rana, i taman kada sam htela da vrisnem progovorio je:
"Alisa, pronađi me..." tiho mi je odjekivao njegov glas u ušima dok nije rekao još jednu rečenicu te mi pustio ruku:
"Ne veruj nikome... samo prati moje znakove.."
Posle toga sam se probudila, skroz oznojana i uplašena i do kraja noći sam držala svetlo u svojoj sobi skroz upaljeno.
"Izgleda da si ozbiljno u problemu."
"Lana, to nije mala stvar.. ne znam šta mi se dešava.." očajnički joj rekoh a ona mi je samo pružila kafu i prešla na drugu temu.
"Znaš da David dolazi nazad danas?" uputila sam joj oštri pogled puna razočarenja jer me je ignorisala. Iako sam znala da neće imati šta da mi kaže opet sam očekivala da me bar posluša.
"Znam, pričamo mi i van posla." hladno rekoh na šta se iznenadila.
"Hoće biti tu nečega ha?" šaljivo mi gurkala ruku laktom na šta sam je samo besno pogledala i otišla u svoju kancelariju.

"Dobar dan Lisa!" srećno se obratiše David koji je zavirio iza vrata od moje kancelarije.
"Zdravo Davide, kako si danas?" sa osmehom ga upitah nazad te je i on zadovoljno nastavio da razgovara.
"Odlično, konačno se vraćam na posao. Sve sam uspeo da rešim." prišao je pred sto i seo na stolicu koja je bila ispred.
"A ti?" dodao je. "Bila sam i bolje.."
"Želiš da pričaš o tome?" uozbiljio se i položio ravno kičmu kako bi izgledao muževnije. Time su se njegova ramena potpuno izrazila, bila su široka a njegovo odelo je meni do sada uvek lepo stojalo, sve do danas kada me je podsetila na onog čoveka iz sna.
"Imam već noćima košmare.." ispričala sam mu celu situaciju na šta mi je dao neočekivan odgovor.
"Zašto da ideš kod psihologa? Nisi ti poludela, tvoj stan je uklet."
"Hvala što pokušavaš da me smiriš.. ali nikakva čudovišta ne žive u mom domu." ozbiljno ga pogledah.
"Kako objašnjavaš sve one stvari koje su se razbile?"
"Ne znam..."
Verujem da ima pravo da mi se nešto ukleto dešava jer nisam imala nikakav izgovor na sva događanja unutar moje kuće.
"Ako se ikada ponovo desi to, slobodno me nazovi. Biću tu." koliko je to neočekivano od njega toliko mi je bilo drago da čujem.
Zapravo, baš me je dirnulo. Srećna sam što mu je stalo, što je konačno bio neko ko me nije nazvao ludom zbog svega što mi se dešava.
"Hvala ti.." nesigurno sam rekla i povukla pramen kose iza uveta a on mi se samo osmehnuo i pogledom mi dao do znanja da prihvata moju zahvalnost.
"U redu, ja idem onda nazad. Nadam se da nisi ništa propustila dok si bila moja zamena." onaj osmeh sa lica je pao nakon njegovog odgovora, ali reči koje su izašle iz usta su i dalje bile blage i tihe. To je ono što on voli da radi, jednom se ponaša ozbiljno i grubo, ali ponekad je tako blag i popustljiv. Koliko još samo stvari imam da saznam o njemu.
"Naravno da nisam." nasmejah se i pogledom ga pratila kako izlazi iz kancelarije.
Zazvoniše mi neposredno telefon a osoba na drugoj strani linije mi se kroz jecaje i teškim disanjem javila.