Pronađi Me..

XXXVIII

"U tamnoj i pustoj noći, izgubio se jedan dečak..
Taj dečak zvao se Edvard.
U šumi punoj veverica i ptica, obratilo mu se drvo koje priča."
"Dečak i magično drvo...?"
"Sećaš se još uvek."
"To mi je jedina najlepša uspomena od tebe.."
"Pronađi tu knjigu.. znam da je i dalje poseduješ."
Imala sam san u kom sedim u svojoj sobi gde sam odrasla; soba je i dalje bila roze boje sa puno igračaka što mi je ukazalo da sam se nalazila u prošlosti i pričala sa nekim za koga imam osećaj da je moj otac. Nikoga nisam videla iako sam mogla da razgledam celu sobu, i njegov glas kao da sam slušala kroz neke zvučnike dolazio je iz zidova i nigde nije bilo traga od njega.
Pričao mi je jednu bajku, koju sam kao mala najviše volela da mi čita dok još nije postao pijanica. Svaki trenutak do moje osme godine sam cenila najviše, kada sam shvatila da više neće biti povratka na te lepe momente.
Rekao mi je da pronađem tu knjigu za koju je uveren da imam još uvek kod sebe, i bio je u pravu. Iako nisam želela da nosim išta što će me podsetiti na moju prošlost nesvesno sam spakovala tu malu knjigu u svoj kofer i shvatila tek pri dolasku za New York da je bila kod mene svo to vreme.

"Da li si spremna?" upita me David dok sam stavljala maskaru na trepavice.
"Koliko mogu biti." Izdahnula sam završavajući šminkanje.
"U redu onda, krenimo." povukao me je za rame nežno i krenuli do auta.
Uputili smo se na sahranu na koju su nas zvali da dođemo. Na putu do tamo samo muzika se čula u automobilu, oboje ćutali pod stresom jer je današnji dan takođe bio rezervisan za policijsku posetu njegovom stanu što je značilo da će nakon toga moći bilo ko od nas da završi u zatvoru, iako smo dobro znali da smo nedužni za ovaj slučaj.
Možda nije Adam u pitanju, možda sam samo ja umislila..
Ubeđivala sam sebe kako me ne bi uhvatio panični napad.
Prošlu noć jedini put kada sam uspela da zaspim imala sam san u kom je bio moj otac, govoreći mi da potražim jednu knjigu iz mog detinjstva, ali razlog tome mi nikada nije razložio.
Kako me je zamolio odlučila sam da učinim, u nadi da ću time možda nekako pomoći da što pre ode iz ovog pararelnog univerzuma tamo gde zapravo pripada.
"Stigli smo." nervozno izusti David na parkingu kraj groblja gde su se već veliki broj ljudi okupili.
"Slušaj me, šta god da ti kažu ili pričaju, ti nisi za ovo kriva." uhvatio me za obraze i poljubio te izašao iz automobila.
Podrška mi je bila preko potrebna, pa mi je ovo veoma značajan momenat koji sam zacrtala u svom sećanju.
Zakoračili smo na stazu prostirana uzduž celog groblja i pratili gomilu ljudi koja je išla u pravcu mesta sahrane. Kad smo stigli i stali najdalje od ostatka ljudi svi su zurili u nas i držali oči na nama dogod su mogli.
Ko zna šta im je policija napričala, sada mi je jasno zašto me je David upozorio.
Dok je pop držao govor saznala sam da jeste Adam ispred nas u grobu zbog čega me uhvatiše malaksalost od velikog stresa. Sve vreme sam držala glavu dole kako bi mi kosa prekrila lice da ne vide koliko mi je loše.
Kada su zakopali grob i završili sa opelom većina je otišla kući ali je još par njih i dalje bilo tu sa nama. Ispostavilo se da su to ljudi koji su zapravo hteli da razgovaraju sa nama.
"Izvinite, mogu da popričam sa vama?" tiho nam se obratila neka žena kada nas je pozvala da sednemo na obližnju klupu na izlazu iz groblja. Kraj sebe je imala još dva dečaka, jedan stariji od drugog ali su oboje bili ćutljivi i povučeni.
"Ja sam Adamova bivša žena, Violeta." ispružila nam je ruku da se rukujemo te smo se i mi predstavili.
"Nisam mnogo čula o nastaloj situaciji, ali sam doznala da ste vi osumnjičeni za ovo delo.. Sada, znam da ne bih trebala da budem ovako uverena da pričam sa vama.. ali sam saznala da tvoja devojka živi u njegovom starom stanu." obraćala se Davidu koji je stojao ispred nas.
"Slušajte.. ja sam došla mnogo kasnije nakon što je Adam nestao, takođe nisam ni znala da je on živeo u mom domu sve dok nisam dobila izveštaj na poslu odakle sam saznala." branila sam se činjenicama nadajući se da me neće pogrešno shvatiti.
"Razumem, ali zašto ste i dalje osumnjičeni?" zbunjeno nas upitala na šta nismo imali odgovor već smo samo slegli ramenima.
"Ne mogu da im dokažem da nismo krivi.." kroz očaj sam izustila i spustila pogled sa nje.
U uglu oka zapala mi je dečakova noga koja mi pokrenuše misao o Adamovim sinovima. Pogledala sam u dečake i videla da ih je dvoje, što mi nije bilo jasno kako znajući da je i Danijel njegov sin.
Ako su jedina dva sina koju je imao sada tu.. Šta mu Danijel onda dođe? Da li je on to onda lagao?
Pomislih te upitala jednog dečaka najbližeg majci koliko ima godina i kako se zove.
"Imam petnaest godina.." tiho i nervozno se predstavio.
"Zovem se Majk." brzo je izgovorio i povukao ka naslonu od klupe kako ne bih mogla da mu vidim lice.
"Izvini zbog toga, moji dečaci su veoma stidljivi u okruženju novih ljudi." branila ih majka te sam ustala sa klupe da rasteglim noge ali takođe privedem ovaj razgovor kraju.
"Gospođo Violeta, da li biste hteli da dođete kod mene ovaj vikend na kafu? Želim da saznam malo više o vašem mužu. Ipak, živeo je u istom domu gde i ja, ali nikad nisam saznala o njegovoj prošlosti." upitala sam i pogledala u njen nesiguran izraz lica. Znam da mi neće niko verovati, iako sam poptuno sigurna da nikad nikom ne bih naškodila.
"Ne znam da li ću imati vremena, ali evo ti moj broj pa ćemo se čuti u bliskoj budućnosti." dala mi je broj telefona i otišla sa svojim sinovima svojim putem.
"Niko mi ne veruje.." tužno izgovorih Davidu i zagrlila ga.
"Alisa, nije u tebi problem.. to je sve policija učinila, i mi ćemo im dokazati da nemaju ni malo razloga da nas optuže." snažno me je zagrlio nazad i poljubio u teme.
Pustila sam par suza od svega što mi se nakupilo, i dosetila trenutka kada sam prvi put putovala za New York da se doselim.
Tada iako sam bežala od svojih problema sa porodicom osećala sam se nešto više srećnije zbog te slobode koja me je očekivala u novom gradu. Bila sam ponovo opuštena nakon dugo vremena, i konačno mogla da imam svoj mir.
Prisetila sam se i susreta sa jednom od komšija koji je držao mače u rukama, bila je to moja Lusi koju je mazio i pitao svakog prolaznika da li želi da je uzme.
Sad kada se vratim na taj dan, mogu da kažem da je Mark taj koji je poklanjao mačiće. Iako sam oduvek mislila da ga nisam srela u svom životu ipak jesam.
"Hajmo nazad, za dva sata dolaze." rekao je David i polako me povukao iz zagrljalja ali svoju ruku ostavio preko mog ramena.
...

Pitala sam Davida da li bi imali dovoljno vremena da svratimo do mog stana kako bih uzela knjigu jer je svakako moj stan bio blizu njegove zgrade.
"U redu, ali nemamo vremena da se zadržavamo." reče kad je skrenuo u moju ulicu i krenuo ka mojoj zgradi.
"Pođi za mnom." zamolila sam ga izlazeći iz auta kada me je neki loš osećaj prošao kroz telo.
Parkirao je auto na drugoj strani ulice tako da smo morali da pređemo put, i dok smo prelazili pogledala na moju levu stranu i videla neki crni BMW kraj pešačke staze i tri osobe koje žurno nešto nameštaju u gepeku od auta. Zurila sam u njih ne trepćući i primetila da su mi sva lica od ovih osoba poznata. Bila je tu jedna devojka koja stoji sa strane i konstantno okreće glavu u oba pravca kao da drži oko na okolinu, dok su druga dva muškarca uporno bacala i vadila stvari koje su se nalazile unutar gepeka. Jedan je bio krupniji od drugog i stariji u licu, braon kose koja ima dosta sede na određenim delovima glave a drugi je bio mlad i slične građe kao David.
"Hej, pogledaj tamo." cimnula sam Davida za rukav i prstom uperila ka mestu gde sam gledala na šta me zbunjeno pogleda i pita: "Šta je tamo?" brzo bacih pogled na njega iz zbunjenosti a kada sam vratila pogled nazad stvarno nije bilo nikog.
"Bio je neki crni auto tamo.. Obećavam ti da sam videla tri osobe koje su izgledale isto kao i Danijel, Mark... pa čak i Emili.." prešli smo put i zastali.
"Mislim da si previše pod stresom. Hajde, idemo unutra da se umiješ." povukao me je za ruku te smo krenuli unutra.
Pogledala sam još jednom u pravcu auta dok mi se vrata nisu zalupila pred nosem i nisam izgubila vid od puta i staze na kojoj sam videla ovaj događaj.