Pronađi Me..

XXXV

U bolničkoj sobi gde leži David zašla je Lana koju sam iščekivala već skoro sat vremena.
"Šta se desilo?" uspaničeno mi prišla kraj kreveta na kom David spava i upitala.
"Dođi bliže, ne želim da ga probudimo." prešla je na moju stranu kako se ne bi dobacivale te joj objasnila celu situaciju.
Policija nas je upozorila i rekla da će nas držati na oku, i čim saznaju čije je telo pomoću obdukcije moći će da vide ceo izveštaj o nestaloj osobi. Mislim da postojanje te čudne sveske nas izvlači jer ne mogu lagati za nešto što je već zapisano. Naravno, tražili su moj potpis i da napišem par rečenica na papir kako bi mogli da uporede rukopise, a od Davida će isto to tražiti kada se oporavi.
"Kako ste bili tako sigurni da je to Adam?" zapitala se čim sam završila sa svojim objašnjenjem.
"Rekla sam ti Lana.. poklapalo se sa mojim vizijama."
"U redu, verujem ti." odustala je od konstantnih pitanja kako bi sebe uverila i odlučila da mi veruje.
Znam da joj i dalje treba fizički dokaz da sam bila u pravu, i samo zbog tog razloga sam jedino iščekivala rezultate obdukcije da što pre dođu nazad. Iako sam i ja želela da budem uverena da je to on, bojala sam se posledica koje će da slede nakon izveštaja.
"Stvarno, zašto niste prijavili policiji to sve što ste našli?" pitala me je prisetivši se onoga što sam ranije pričala.
"Lana..." iznevereno je pogledam ali sam i ja sama pomislila isto.
Izgleda da ni ja nisam bila sigurna u celu situaciju, ovo sve mi je delovala kao igra.
Igra u kojoj idem u lov na blago, ali je ovo sve realnost za koju nisam shvatila sve do sada.
"Šta je sa njegovim automobilom, prijavili ste i to zar ne?" dodala je na šta sam joj klimnula glavom.
Na svu sreću i dalje smo imali prevoz do kuće. Spustila sam pogled na Davida koji spava mirno, povezan na infuziju.
Glava mu je skroz zavijena skoro do očiju ali dovoljno da i dalje vidi.
Povukla sam nežno prstima preko njegove krute kože na šaci i setila se doktorovih reči.
Izjavio je da je doživeo slab moždani udar i da će mu pamćenje od svih događaja koji su se desili neposredno što je bio napadnut, najverovatnije nestati. Time je značilo da svo naše prethodno iskustvo mu nije ostalo u sećanju, što je za njega dobro ali ne i mene.
Drago mi je da neće morati da se seća takve grozote, ali je i dalje bilo loše zbog toga što neće moći da ikome objasni ko ga je napao.
...

Ostala sam celu noć u bolnici uspevši da ubedim dežurnog doktora da mene i Lanu ostavi ovde dogod se David ne probudi, kako ne bi morali da se vraćamo naredni dan pored toliko dugačkog puta koji bi morali da pređemo.
"Moram da uzmem nešto iz auta, nisam očekivala da ću prenoćiti ovde." tiho se nasmeja Lana i izađe iz prostorije.
David je i dalje spavao što me je brinulo. Posle skoro tri sata od kako je pregledan nije se ni jednom probudio.
Nisam želela da upadne u komu i ostavi me samu, naročito ne sada kad smo oboje osumnjičeni. Ne znam kako ćemo se suočiti sa ovom situacijom, a još manje bih znala kako da sam sama.
"Alisa, mislim da sam videla njegov auto na parkingu." kroz nevericu mi se obratila čim je zašla u prostoriju.
"Da li si sigurna?" neuvereno upitam znajući da postoji još mnogo belih Poršea i da je to samo slučajnost.
"Jesam, pogledala sam i tablice. Potpuno njegov automobil." uvereno mi saopštila i ubedila da se vratim nazad sa njom da lično svojim očima vidim i uverim se.
"Imala si pravo.." začuđeno sam pregledala celo vozilo da sve dobro proverim.
"Bar nije ukraden." ironično reče Lana na šta se nisam nasmejala jer me stres opet uhvatio. Nije mi dolazilo u glavu kako je neko mogao da odveze auto bez ključa jer je jedini za kojeg znam bio u Davidovom džepu visoko na brdu gde smo se kružili.
Neko je znao kako da provali i odveze ga, a da pritom ne napravi nikakvu štetu.
Znali su u kom trenutku nam je prevoz najviše bio potreban.
"Nije, ali neko želi da nas sabotira." uplašeno izustih svoju misao gledajući kroz stakla i primetila da su vrata otključana.
Otvorila sam ih sa vozačke strane i ugledala ključ još uvek u bravi što me je začudilo. David nije nikome ikada davao rezervne stvari, ni onima kojima je najviše veruje; to uključuje i mene.
Mada, postojala je i ta mogućnost, neko je dobro znao šta smo planirali i hteo da nas spreči u tome.
Ali ovo znači da je neko imao pristup njegovim ličnim stvarima.. Pomislila sam.
Vratili smo se nazad do Davida i primetili da se probudio, što mi je drago da vidim.
Prišla sam mu bliže i sela na svoje mesto.
"Budan si." kroz osmeh sam se obratila.
"Naravno.." nasmejao se bolno jer je njegova glava bila izuzetno povređena pa bi samo malim pokretom uspeo da nanese sebi bol.
"Da li se sećaš šta mi se desilo?" upitao je tužno posle kratke tišine.
I sam je bio svestan da mu neki deo sećanja fali, ali nije znao kako da dođe do odgovora.
"Našla sam te izudaranog i u krvi, ništa drugo nisam videla." razočarano mu objasnih.
"Tvoj auto je nestao, ali se nekako magično vratio." dodala je Lana kraj mene, prekrštenih ruku.
"Čudno.." spustio je pogled sa nas i namrgođeno gledao u prazninu.
Iako su mu obrve prekrivene zavojom njegove oči su postale sitne od čkiljenja. Mora da ga jako boli glava.
Ispričala sam mu za policiju i rekla mu da će nas posetiti čim on bude pušten iz bolnice, i za to vreme bi trebala obdukcija da bude gotova.
"Oh, još nešto sam izostavila." Rekoh, "Policija je rekla da će doći da ti pregleda stan čim 'razmrse' celu situaciju."
"Nisi im rekla da je to Adam?" upita me znatiželjno.
"Naravno da ne, pomislili bi da sam ja kriva.. I ovako sam im sumnjiva." završila sam sa svojom izjavom i naglo naslonila leđa o naslon stolice od velikog umora.