Pronađi Me..

VIII

Trgla sam se na neku glasnu buku, zvuči kao da je nešto snažno lupilo. Zvuk mi nije poznat jer ga prvi put u životu čujem, ali ne znajući šta je odlučila sam da izađem i pogledam šta se desilo.
U hodniku u kom sam stojala primetih neku senku u uglu mog oka, tačno kod vrata koja su vodila ka Stelinoj sobi.
Setila sam se nezgode sa mojim tatom, a s obzirom da sam odbijala da saznam išta više o njegovoj smrti odlučila sam da sama uđem u sobu i vidim mesto na kom se on žrtvovao.
Bila je tišina i jedini zvuk koji se mogao čuti je dolazio od vrata koja su škriputala, još od kako znam za sebe ovaj zvuk mi je uvek bio u glavi tako da mi je više nego poznat. I čak iako sam ga sve do sada ignorisala ovaj put sam se osećala neugodno zbog toga.
Čim sam zakoračila osetila sam neobičnu hladnoću unutar sobe, a prilikom paljenja svetla zatekla sam sve prekriveno najlonima.
To mora da je značilo da se sve čisti polako; Stela će da živi kod bake i deke dok se ne oporavi i kad se vrati premestiće se u drugu sobu, zbog toga sada sve sklanjaju iz ove prostorije. Ova polu prazna prostorija je budila neki nemir u meni. Kao da sam mogla da osetim krivicu ali u istu ruku nisam želela da mu oprostim.
Postajalo mi je previše jezivo da samo stojim i razmišljam o mogućem scenariju koji se tu odigrao taj dan, te sam tiho izašla i pred vratima se stvorio isti čovek kojeg sam sanjala. Zastala sam, priljubljena uz vrata koja sam tek zatvorila, i pokušala da ga oteram time što ću dovoljno dugo treptati. Mislila sam da možda opet sanjam dok hodam iako sam se osećala više nego budnom.
Pratila si moje znakove... Alisa.. reče i u istom trenutku nestade, zbog čega sam utrčala u Brijaninu sobu koja je bila najbliža i odbijala da odem nazad u svoju sobu.
"Šta ćeš ovde..?" Sa svojim pospanim glasom me je pokušala oterati jer je najviše mrzela kada je neko remeti pri spavanju.
"Izdrži me samo večeras, obećavam da ću ti objasniti odmah ujutro."
Legla sam kraj nje na njen veliki prostrani krevet i približila joj se koliko sam mogla. Pod ćebetom sam se tresla od straha i osećala neku hladnoću po mojim leđima koja su bila blago otkrivena od ćebeta jer nije bio dovoljno velik za nas obe, i bežeći od svake mogućnosti u kojoj ću se susresti sa ovim čovekom odlučila sam da ignorišem tu neugodnost i ne okrećem se iza sebe.

Ustala sam jutros kada i moja sestra jer me je probudila kako bih prešla u svoju sobu. Bila sam isuviše pospana da bih se bojala da prođem kroz isti hodnik kuda se i taj čovek stvorio, ali kasnije kada sam se razbudila sam tek počela ozbiljno da razmišljam nakon što sam ispričala sve Briani i mami. Bile su malo skeptične kao i Lana, ali kao i ja jednako začuđene i malo uplašene kada sam im ispričala za incident sa očevom slikom.
Sve do sada sam stvarno mislila da je to sve bilo samo unutar mog stana, da sam bila prokleta baš kao što je i David sumnjao, ali izgleda da šta god je to me prati svuda.
Nisam ni jednom stigla da ga pitam ko je, da li je on taj koji pravi sve te zvukove i probleme u mom životu, ali najviše, zbog čega je uopšte tu.
"Dušo, možeš mi doneti čašu vode? Nešto mi je loše." pitala me mama a ja sam otišla do kuhinje gde sam zatekla vazu sa crvenim ružama dole na podu, razbijenu. Čim sam dopunila čašu i posklanjala vratila sam se nazad do mame i pitala je za vazu.
"Ne znam šta se desilo, daleko je stojala od ivice kuhinjskog elementa.." zabrinuto mi odgovoriše dok sam se spuštala da sednem odmah do nje na kauč i razmišljala.
Ako sve što se do sada razbilo je imalo neko značenje, da li to znači da je stvarno bio ozbiljan kada je rekao da pratim znakove?
Pomislila sam i odmah upitala Brijanu koja je zakoračila u dnevni boravak isto pitanje kako bih pokušala da uverim sebe da je sve ovo samo slučajnost, ali je i ona rekla da ne zna šta se desilo.
Od sada ću da pratim tvoje znakove, ko god da si. Verujem da imaš još mnogo toga da mi pokažeš.
Izgovorila sam u sebi jer nemam više nade da će se ovo uskoro završiti. Bar ne dok ne saznam zašto sve ovo radi.