Pronađi Me..

XIII

Svratili smo do mog stana nakon posla kako bih pokupila sve što mi treba i ponela Lusi za sobom. Pošto sam nosila veliku sportsku torbu za sobom šalio se kako sam jedna od onih žena kojoj svaka sitnica treba kako bi mogla da se raskomoti negde. Na to sam mu se samo nasmejala jer nije bila istina, ovo je bila jedina veća torba koju sam posedovala.
Čim smo stigli kod njega u stan primetila sam da je sve izgledalo tako luksuzno i raskošno. Hodnik je bio spojen sa dnevnim boravkom i kuhinjom a pola stana je bio obložen visokim prozorima kroz koja se moglo videti pola grada. Prvi put dolazim kod njega, tako da sam se vrlo šokirala prizorom.
"Nisam očekivala da će tvoje mesto biti ovako lepo!" oduševljeno sam razgledala okolo dok me je vodio do svoje sobe. Primetila sam još par vrata u hodniku na mom putu do sobe u kojoj ću spavati, ali se nisam mnogo zapitala šta se nalazi iza njih.
"Ovo je večeras sve tvoje, ako ti treba bilo šta slobodno traži." ljubazno mi je dao do znanja te me pustio da raspakujem stvari kako bih se istuširala. Čim sam završila izašla sam do dnevnog boravka gde sam ga i zatekla. Na stočiću je stojalo spremno vino i jedna upaljena sveća. Ceo dom se osećao na vanilu, a kada sam prišla sav miris me je naglo udario pa sam morala malo da stanem da se iskašljem i dođem do vazduha.
"Jesi dobro?" zabrinuto me pogleda David koji je uveliko sedeo za sofom u malom uglu dnevne sobe koji je bio isključivo samo za odmaranje i uživanje u pogledu, čekajući da se vratim.
"Jesam, ova sveća možda ima prejak miris za moj nos." nasmejala sam se i sela kraj njega.
Pružio mi je čašu koju sam preuzela i gledali smo u zalazak sunca ispred nas. Nakon tako dugog i napornog dana prijalo mi je da sednem sa nekim i na miru popijem malo vina. Već dugo sam sama u stanu pola dana jer nemam veliki krug prijatelja u ovom gradu.
Zapitala sam se par puta zašto baš nikog drugog nisam uspela da upoznam za ovo vreme što sam u New Yorku ali sam bila sasvim srećna i sa ovim osobama koje imam u životu. Lana se uvek trudila da mi pravi društvo kada ima vremena, a David je dosta dugo bio povučen i nije mnogo razgovarao sa mnom van posla. Iako je oduvek izgledao zainteresovano za mene dugo nije pokazivao ikakve znakove da mu se sviđam. Naravno, može biti da je jedan od onih ljudi koji nisu takvi da pokažu interesovanje u druge, ali ga je nešto očito jako privuklo na meni kada sam mu postala od jednom tako važna u životu. Da li smo to imali nešto zajedničko za šta ja nisam znala a njega je to činilo srećnim, da li možda to što oboje imamo istoriju o paranormalnim događanjima u životu pa možemo da se poverimo jedno drugom?
Mnogo toga sam se pitala ali nikad nisam znala kada je pravi trenutak da saznam.
"U vezi onoga što si spominjao danas.. da si imao i ti slučajeve sa duhovima kao mali.. da li je to istina?" tiho ga upitah.
"Naravno. Verujem da si skeptična u vezi toga. Nisam izmislio kako bi se osećala sigurnije da nisi jedina."
Ispričao mi je mali deo njegovog života iz mlađih dana i rekao par reči o tom iskustvu. Živeo je u kući sa svojom porodicom a na tom placu na kojoj je izgrađena kuća se nekada nalazilo groblje. Stalno je čuo lupkanja po zidovima i plafonima, a njemu je čak išlo i do toga da viđa senke u uglu svog oka i da ima noćne more iz kojih bi se probudio sa modricama po telu.
"Tebi je bilo strašnije nego meni.." zaćutala sam i gledala u mesečinu koja je sijala između zgrada.
"Bio sam skeptičan, tako da nisam dozvolio sebi da mislim na nešto strašnije, ali sam ti rekao kako bi shvatila da te razumem." pogledao me je ozbiljno a pogledi su nam se spojili. Oči su mu svetlucale od mesečine koja nam je jedini izvor svetlosti pored sveće, i našla se u njegovom pogledu.
I pored tog polu mraka, mogla sam da vidim tu lepu zelenu boju koju je imao u očima, što je za mene najviše očaravajuće kod njega. Sedeli smo u tišini, ali u mojim ušima je bila galama od svih misli koje su se poremetile od ovog uzbudljivog trenutka, tako da sam ubrzo sklonila pogled i ćutke nastavila da pijem vino i gledam u grad koji je i dalje bio budan i veoma lepo osvetljen. Baš mi je drago da čujem da nisam sama, da me stvarno razume.
Do skoro ponoći smo sedeli i ispijali vino dok nisam osetila da me pospanost udara jer kafa više nije uticala na moju pospanost.
"Dakle zapamti: ako ti se nešto desi odmah dođi u dnevnu sobu; ako se previše plašiš samo me nazovi." stojali smo pred vratima od njegove sobe gde mi je objasnio šta da radim u slučaju da se sretnem sa Adamom u mojim snovima i ne mogu da zaspim ponovo od straha.
"Hvala ti." brzo sam ga poljubila u obraz i uletela u sobu kako bih izbegla mogući trenutak blama. U jednu ruku sam želela to da uradim i nisam žalila, ali u drugu sam krivila sebe jer sam osećala da je bilo još rano za to.

Soba u kojoj sam se probudila je bila još uvek mračna i ni kroz prozore koji su prekriveni velikim visokim zavesama nije prodirala svetlost, pa sam poslutila da vreme nije prošlo daleko od ponoći. Uplašila sam se na sekundu da nisam možda u još jednom od onih realnih snova, tako da sam brzo zgrabila telefon da ga nazovem kada sam shvatila da sam budna. Da je ovo san, ja ne bih mogla da ga nazovem. Sve što sam ugledala na telefonu mi je bila čista slika pred očima tako da sam se smirila. Lusi je bila kraj mene, pustio ju je da spava sa mnom jer je znao da mi je ona velika podrška noću.
Iako sam znala da je sve u redu, izašla sam iz kreveta i došla do dnevne sobe gde zatekoh Davida kako sklupčano i mirno spava na kauču, što mi je bilo izuzetno slatko da vidim. Prišla sam mu i samo gledala u njega i njegovo opušteno lice dok je bio duboko u snovima. Na poslu je uvek ozbiljan i namrgođen da ga retko kad mogu videti ovako smirenog. Pogledala sam oko njega i primetila da ima još mesta na kauču, dovoljno da polako sednem kraj njega. Dvoumila sam se da li da legnem ili samo ustanem i odem ali nisam morala dugo da razmišljam jer se u tom trenutku trgao iz sna i zatekao me kraj sebe.
"Jesi u redu? Opet si ga sanjala?" zabrinuto se odvojio od kreveta u sedeći položaj i uhvatio me za ruke što mi je bilo smešno te sam razvukla mali osmeh.
"U redu sam, trebalo mi je samo malo vode da popijem.." slagala sam kako ne bih ispala čudna što tako u tišini sedim i nadgledam ga, nakon čega je odmah ustao i doneo mi čašu vode. Nisam mnogo popila te spustila nazad na sto i i dalje sedela razmišljajući da li da ga pitam da ostanem ili samo odem. On je primetio da sedim zamišljeno te me pitao:
"Što si se tako izgubila? Sigurno nisi ništa loše sanjala?" prišao mi je i seo kraj mene.
"Nije nije.. samo.. mogu da budem ovde?" nesigurno sam ga upitala na šta me je zbunjeno pogledao.
"Na kauču?" uperio je prstom na mesto na kom smo sedeli a ja sam klimnula glavom.
"Naravno, samo da sklonim stvari." krenuo je da podiže jastuke na šta sam mu brzo odgovorila.
"Ne nisam mislila sama nego.." zaćutala sam a on je zastao i vratio jastuke na mesto.
"Hajde lezi, ovde sam siguran da te ništa neće napasti, ne pored mene." namestio se na kauč i povukao me kraj sebe da legnem te nas pokrio ćebetom.