Pronađi Me..

XLIV

Naišla sam na razne papire i zapisnike, i između njih jednu malu pljosnatu kutiju čiji poklopac počinje da pada koliko je prepunjena. U njoj ima još puno papira, to jest pisama, i skroz na dnu koverte u kojima su poslate sa čisto vidljivom adresom.
Ovde bi trebalo da je to pismo..
Diskutovala sam dobro gledajući u koverte koje su bile pri dnu.
Sve su otvorene, sa datumom koji je datirao mnogo ranije od godine kada je Adam preminuo, i sama adresa se vremenom menjala što znači da se pošiljalac dosta puta selio.
Poslednja koverta, za razliku od ostalih, bila je potpuno ne otvorena i zaista naizged drugačija od ostalih. Sve su bile bele, ali je ova cijan boje što odmah zapade za oko.
Obrnula sam je par puta da pročitam spoljašnji sadržaj i onda otvorila.
Adresa mi je nepoznata, ali je datum svega pre godinu dana napisan i takođe mesec dana pre njegove smrti potpisan.
Otvorila sam neznajući da li činim dobru stvar, iako sam sigurna da je ovo tačno to što želi od mene da učinim.

"Draga Violeta, već sam probao na sve načine da doprem do tebe.
Ovo je moj poslednji pokušaj.
Nisi mi dala šansu to veče da se objasnim, i znam, kriv sam.
Bila je najveća greška mog života, iako sam mislio da ću ostati uz njega.
Mi nismo tada bili još vereni, imao sam osećaj da me izbegavaš jer viđaš drugog... Te sam iz besa odlučio da me nije briga za sopstvenu grešku, pa eto...
Priznajem da sam ispao budala i umesto da budem tu za oboje ja sam se opredelio samo za jedno.
Pored svega, Ana nije želela da me ostavi na miru dogod ne bih makar jednom nedeljno odlazio u posetu kod njega. Tih dana sam odlazio i bio čudan, nisam znao kako da sakrijem od vas svoju grešku.
Izvinite još jednom, nedostajete mi mnogo.. sve bi dao da vidim Majka i Pitera ponovo.."

Pročitala sam poslednju rečenicu i ostala u nedoumici. Shvatam o kome je reč, ali ne razumem na šta je mislio u tom trenutku.
Mora da ima još nešto ovde u koverti, nemoguće da je samo ovo želeo da joj kaže...
Neuvereno krenem tresti kovertu dok nisu izletele tri ulaznice za fudbalsku utakmicu.
Datum je već istekao, što znači da sada više ulaznice ne važe. Moguće da su trebale pripasti njegovoj porodici, ali ne znam zašto pismo nikad nije poslato.
Ostaviću ovo Violeti, verujem da će mi ona bolje razjasniti sve.
Napravih odluku i sklonim pismo u stranu kako bih pregledala ostatak stvari.
U levom uglu ormarića, skroz unutra, nalazio se štos novca vredan oko 15,000 dolara sa malim papirom zakačenim uz njih na kom piše ime Danijel.
Ostavila sam nazad na istom mestu gde je bilo te uzela ostala pisma da ih prelistam.
Svaki počinje isto, neko se obraćao Adamu sa velikom željom da čuje nešto od njega nazad, i svaki se završavao sa kratkom porukom koja je izvučena iz nekih knjiga, uglavnom kratki misaoni citati ili ljubavne poeme. Poprilično klasično po mom mišljenju, ali izgleda da je ova osoba volela da piše i izražava svoju pažnju i ljubav prema Adamu kroz neke kratke poruke.

"Adame naš, hoćeš se ikada vratiti u moj život?
Kako ne vidiš koliko si Danijelu uništio budućnost, i sve njegove želje koje toliko želi da ostvari sa tobom..
Teško mi je da mu kažem kako se nećeš nikada pojaviti, iako počinjem da mu obećavam za svaki vikend da ćeš biti tu.
Više ne šalješ ni alimentaciju, zar si se toliko otuđio od nas?
Želim da bar neko vreme dođeš ovamo, iako ne znam kuda si nestao onaj dan, nadam se da ćeš ovaj put ostati uz nas..."
Ostatak papira je pocepan.
Izgleda da je ovo Danijelova majka, žena izgleda toliko naporno.. ali ujedno i povređeno.
Pitam se da li je njeno ponašanje bilo ovakvo samo kako bi izvukla od njega novac? Ali na kraju krajeva, brinula je da njen sin ne odraste u potpunosti bez oca.
...

"Izvini još jednom Alisa.. Bojala sam se da bilo šta progovorim." reče Linda kod koje sam došla samo u kratku posetu.
"Razumem odakle dolazite.. ali nisam zbog toga ovde." sedele smo za trpezarijskim stolom, sada praznih ruku i prepunjenih misli brigama.
Sve što želim da znam od nje je više od onoga što je ispričala na sudu, i da po nekoj mogućnosti saznam kakav je Adam stvarno bio dok je bio živ.
"Imala sam par pitanja na umu dolazeći ovamo, ali mi je novo otkriće unutar stana promenilo planove." pogledala me je začuđeno ali ćutala.
"Imala sam ovaj ključ, misleći da je on samo rezervni za moja vrata od stana." pogledala sam je pokazujući ga u svojoj ruci kada je opustila svoje lice i moguće shvatila zašto uopšte ovo pričam.
"Vidim sada Alisa. Dala sam ti pogrešan ključ, ali pretpostavljam da si ga iskoristila za nešto drugo." prekinula me je u govoru ali sa tačnim izjavama.
"Jesam, otvorila sam jedna mala vratanca u svojoj kancelariji. No, to nije ono što bih da vas pitam, već to odakle vama taj ključ, i gde je moj pravi rezervni?" upitala sam.
"Našla sam taj ključ na mestu gde ga je ubio.. mora da mu je ispalo iz džepa pri padu. Uzela sam i dobro sakrila, tako da niko nikada ne sazna da ga ja posedujem." objasnila mi je.
"A za tvoj rezervni.. bojim se da ga neko drugi poseduje." rekla je razočarano.
"Kome ste ga dali?" ljuto ali sabrano upitam.
"Emili.. Ubila bi me da nisam!" rekla je u odbrani visokim tonom.
"U redu, razumem vas. Znamo i sami da će ona biti u zatvoru sada, tako da se više ne brinem što je u njenim rukama."