Pronađi Me..

XVIII

"Mark ga je slomio iz besa jednom prilikom, pre par meseci je to bilo." mirno je počela da objašnjava.
"Ne znam zbog čega je bio ljut.. ali sam i ja bila kriva zbog čega god se njemu desilo.."
Krenula je još nešto da kaže ali zastade. Nisam potiskivala da doznam išta više jer mi je i ovo bilo dovoljno jasno za sada. Jesam se pitala zašto je bio tako besan taj dan, ali ni ona sama nije znala da mi kaže.
"Jedina stvar što nisam volela kod njega je taj njegov neočekivan bes prema meni.." nastavila je da mi se žali.
Zapitala sam se zašto je baš meni odlučila da kaže sve što je muči. Zašto sam joj izgledala tako poverljivo? Ne kažem da vidim sebe kao nekog kome ne treba verovati, ali me uvek iznenadi kada ljudi imaju poverenja u sebe da su me dobro procenili. Uvek se trudim da im te procene potvrdim.
"Ali bio je dobar muž, moram priznati... Osećam se ponekad uplašeno od kako živim sama.."
"Verujem vam, i ja da nema moje mačke verovatno bih se isto osećala."  Rekoh.
"Primetila sam nekog lepog mladića kod tebe, da li je to tvoj dečko?" upitala je na šta sam se nasmejala.
"Pogrešno ste shvatili, on mi je samo kolega sa posla." pogledala me je sa sumnjom u očima i sada sam ja bila uhvaćena u laži.
"Sada vi sumnjate u mene." nasmejale smo se i objasnila sam joj da smo u poslednje vreme postali bliski.
"Samo bih još nešto da vas pitam pre nego što krenem nazad, jer me jako kopka zašto to mislite.." rekla sam joj.
"Reci dušo." pogledala me je a njene braon oči su joj se svetlucale.
Ni jednom do sada nisam obratila pažnju na izgled ove žene. Znam da je u njenim pedesetim ali je izgledala mlađa za jedno deset godina. Nosi laganu šminku a kosa koja joj dolazi do ramena, joj je kao i svaki put kad bih je videla, bila kovrdžava. Jedino što sam primetila je da ovaj put ima čisto braon kosu, bez i jedne sede. Verujem da se ofarbala jer je prošli put bila plava. Od odeće uvek nosi haljine, pa čak i kada je hladno.
"Zašto mislite da je moj stan uklet, i ko vam je rekao to?" pogledala me je zbunjeno ali sa očekivanjem imala pripremljen odgovor.
"Ceo naš sprat govori o toj teoriji, neko je rekao kako je primetio neku senku oko tvojih vrata od doma kasno naveče." nimalo začuđeno sam je gledala ali sam odmah reagovala i pretvarala se da sam bar malo uplašena zbog toga.
"Oh bože.. zašto iko veruje takvim stvarima? Niko ni nema dokaz da je to svedočio." malo grubo sam odgovorila.
"Možda si i upravu.. ali mi deluješ uplašeno, verovatno samo pokušavaš da nađeš izgovore." začuđeno sam je pogledala kako bih nastavila da je ubeđujem u svoj strah koji nisam imala.
"Ako donosite odluke prema onome što vidite ovde, bojim se da ćete mnogo puta pogrešiti." pokazala sam na svoje lice misleći na svoje facijalne ekspresije.
"Baš si tajanstvena devojka, želim ti puno sreće u budućnosti." neočekivano mi je poželela sreću kada me je ispraćala.
...

Odradila sam poslednji deo novog članka koji mi je dao David da uradim kada je već počelo da pada mrak. Prišla sam svom malom prozoru i gledala u zalazak sunca, i setila se onog dana kada sam zajedno sa Davidom pila vino i ćaskala dok smo sedeli ispred zalaska sunca. Pomalo mi je nedostajao u trenutku, nisam se čula sa njim ceo dan od kako smo se poslednji put videli. Iako je to bilo svega pola dana ja nisam mogla da ubijem tu moju želju da ga ponovo vidim.
Da ga nazovem? pomislila sam ali odustala jer je postalo mračnije napolju i nisam želela da ga zovem ovako kasno ako nije bilo potrebe. Tako da sam se samo spremila za spavanje i vrlo brzo utonula u san od velikog umora.
"Upoznala si Lindu?" upitao me je glas dok sam sedela u svojoj sobi, na podu ispred svog slomnjenog ogledala.
"Jesi ti ubio Marka?" upitala sam nazad znajući da razgovaram sa Adamom.
"Nije ti trebalo dugo da shvatiš.." hladno mi je odgovorio nazad.
"Šta hoćeš od mene?" suza mi je pala niz lice iako nisam osetila da mi se plače a on je stao kraj mene dok ja nisam mogla da se pomerim, pa čak ni glavu.
"Pazi se Danijela.. dovoljno je bilo što je naterao Marka da ti pretražuje stan.." mnogo direktnije mi je pričao i davao mnogo više informacija.
Ćutala sam jer mi je bio čudan, nakon tako kratkih izjavi postao je mnogo opširniji, pitala sam se zašto.
"Zašto mi to govoriš? Ko si ti?" besno sam mu rekla dok su mi išle suze niz obraze. "Adam Hanter, zar se nismo već upoznali?" plašio me je; nikada nije bio ovakav.
"To nisi ti... Adam ne priča tako..." uplašeno sam odgovorila.
"U pravu si, nisam Adam. Ali ti neću dozvoliti da saznaš više o njemu." završio je kad sam se probudila.
"Ko si ti?!" besno i kroz suze sam viknula u prazno kada sam primetila da su sva svetla u prostoriji koja sam ostavila upaljena, bila ugašena.
Lusi je pored mene, spavajući mirno zbog čega sam znala da ću se ponovo sresti sa Adamom, bar se nadam onim pravim, jer njegovi znaci prisustva su uvek isti.
Tako da sam ustala i otišla u dnevni boravak, i ugledala Adama na svom starom mestu.
"Preuzeo je kontrolu nada mnom.." odjekivao mi je njegov glas kada sam bila sigurna da je to bio on.
Iako je bilo strašno sve što se do sada desilo bila sam srećna da njega vidim.
"Ko je to bio?" upitala sam shvativši da priča o istoj stvari iz mojih misli.
"Taj glupi Mark.." pogledao me je i povukao za ruku.
"Alisa.. pomozi mi.." očajnički mi je rekao kada sam prvi put čula da kroz neke emocije govori.
"Kako da ti pomognem Adame? Ne znam ni ko si.." povukla sam se dalje od njega kada mi je samo rekao: "Danijel.." i nestao nakon tih reči.
U tom trenutku sam se trgla i položila u sedeći položaj na krevetu. Bilo je napeto ali ne i previše strašno da bih nazvala Davida.
Zar Danijel stvarno ima neke veze sa Adamom? pomislila sam te rukavom od svoje pidžame brisala znoj sa čela.