Pronađi Me..

XXXII

Davidov POV

"Isprobala sam već svaki jezik, ni jedan mi ne daje tačan prevod." žalila se Alisa koja je uzela moj laptop da pronađe odgovore na zapise u ovoj čudnoj svesci.
"Probaj da nađeš više informacija o toj šumi." došla mi je ideja na um.
"Zašto?" zbunjeno me pogleda ne shvatajući situaciju.
"Možda time saznamo zašto ju je uopšte spominjao." zadovoljno klimne glavom i odmah uze da traži.
Seo sam kraj nje na kauč i gledao šta radi, i slučajno uspeo da prignječim ranjenu ruku između naših tela što me zaboleše na trenutak.
"Da li si dobro?" upita brižno i zabrinuto. "Samo moja ruka, ništa strašno." spustio sam ruku sebi u krilo i drugom privukao Alisinu glavu da je poljubim u čelo na šta je razvukla osmeh i vratila pogled nazad na laptop.
Volim ovakve trenutke više nego što bih trebao. Nisam ni malo bio svestan sve do sada kakva mi se prilika pruža; bio sam toliko preokupiran obavezama i problemima da nisam imao vremena da pogledam.
Iako sam uvek bio namrgođen i pesimističan kada smo se upoznali znala je da se iza toga krije nešto mnogo više, što ju je nateralo da ostane kraj mene i ne odustaje da me istinski upozna.
Mislim, kakvih drugih benefita je mogla imati od mene da je htela samo novac?
Novca tada nisam imao u izobilju, a sam sâm svestan da je moj spoljašnji izgled bio ništa drugo nego čista hladnoća i grubost.
Srećom, nije se pokazala kao pokvarena osoba, već da su joj odluke uvek bile zrele i smislene; misli bistre, i u većini otvorenog uma. Vodila se osnovnim pravilima od početka, sa njom niko nije imao problema.
Kod svake greške ili zastoja stala je da pomogne. Možda ponekad previše sebe terala na prekomeran rad kako bi sve bilo savršeno, ali to je samo deo nje.
Perfekcionista i uredna na svoj način. Zato je sada moj dom mnogo uredniji nego kada sam živeo sam.
Skoro me je obuzela sramota kada je prvi put došla u stan. Još uvek se sećam njenih izraza lica, iako je za mene bilo nelagodno znao sam da je ovo dobar trenutak da pokažem drugi deo sebe koji retko ko može da vidi. Baš taj napredak među nama sada pokazuje koliko se dobro slažemo i pored mojih mana.
"Ovaj sajt kaže da je poznat po svojoj jezivosti. Ljudi ne vole da prolaze kraj šume noću. Kažu da ima neku negativnu auru i uvek ih uhvati velika panika kada prolaze kraj nje." Pročita Alisa.
"Dakle, šuma je ukleta." dodao sam a ona samo ćutala, verovatno i dalje čitajući.
"Ima izveštaj da je još 1998. godine nađeno neko telo u toj šumi. Žrtva nije nikad identifikovana a policija klasifikovala slučaj kao samoubistvo." pogledala me je sablasno.
"Misliš da je to Adam?" upitao sam je na šta mi negativno odgovorila.
"Ne sumnjam u to." Odmahnu glavom, "Idem da spavam." i zatvori laptop.
Pitam se zašto to misli, delovala je tako sigurna u svoje reči.
Nije mi ništa govorila o svojim snovima i svim prethodnim događajima. Ućutala je po tom pitanju i povukla se u sebe.
Koliko god pokušavao da izvučem bar nešto, nije davala nikakve informacije.
Ne znam da li je Adam još uvek tu, da li joj i dalje nešto smeta kada spava. Prošle dve noći sam se budio na njeno mumlanje u snovima, bila je preznojana i namrštena. Svestan sam da još uvek nije prošlo, ali se trudim da ne ispitujem mnogo.
Možda želi da pređe preko toga sama; možda misli da nije toliko strašno.
Mada ponekad poželim da ja budem taj koji može da ga vidi; smatram da je Alisa ponekad previše slaba da ga sa hrabrošću svedoči. Iako nikad nisam znao kako se oseća mogao sam u njenim rečima da osetim tu slabost.
...

"Sanjala sam nešto.." tiho mi reče za stolom dok smo doručkovali.
Približio sam se da što bolje čujem svaki detalj, a ona me pogledala i blago se nasmejala.
"Šta ti je smešno?" upitah zbunjeno.
"Samo to kako si se odmah pretvorio u uho." još se kihotala dok nije prestala i uozbiljila se.
"Nazad na moj san.. Bio je Adam sa mnom, vodio me nekud. Išli smo nekim tamnim i mračnim putem, oko nas je sve bilo pusto ali okruženo drvećem. Zastali smo u jednom trenutku i povukao me za ruku.." zastala je da razmisli šta se dalje desilo.
"Odveo me je duboko u šumu, put je bio prolazan. Mesto gde smo zastali nije imalo gusto i sabijeno drveće, već neki otvoreni prostor okružen sitnim žbunjem." pažljivo sam slušao iako ne znam o čemu se tačno radi.
Predpostavljam da je to Willow šuma, ona o kojoj smo čitali veče pre.
"Sve do tada je izgledao normalno, nikakve rane po telu, ali kada smo zakoračili u taj deo šume postao je sav krvav i sva njegova odeća se rascepala." ćutao sam u neverici i čekao da završi.
"To je sve.. nakon toga sam se probudila." slegla je ramenima kao da je bila razočarana.
Toliko je već navikla na ove stvari da mi deluje da joj više nije strašno. To je veoma hrabro od nje, kako uspeva da se suoči sa stvarima van našeg univerzuma i tako smireno posle priča o svemu tome kao da je to sve stvarno bio samo jedan običan san.
"Želim da odemo tamo." izustila je nakon kratke tišine među nama. Pogledao sam je upitno.
"Mislim da je to naš sledeći trag." Nisam baš mnogo siguran u tu ideju.
Koliko verujem Alisi, i spreman sam da sve prihvatim kako bi se ona osećala bolje, ova ideja mi nije ležala blizu srca.
"Kako ćemo uopšte proći kroz tu šumu?Ove godine je naročito zarasla od kako više niko ne ide da je makar malo raščisti.
Već mesecima se niko nije usudio da uđe tamo." završio sam svoju izjavu i ona je odmah krenula da se objašnjava.
"Baš zato. Zar misliš da bi me Adam slao na put ka svojoj smrti?"
"Na šta ciljaš?" upitao sam.
"Mislim da je tamo sahranjen." od svakakvih teorija koje uvek ima ovu nisam očekivao.
Iako je nekim delom imala pravo nisam bio potpuno siguran u to.
"Zar misliš da bi ga neko ubio i ostavio na nekom mestu gde se može lako doći?" upitala je sa velikim pravom.
Shvatam tačno na šta misli i složio se sa njom.
"Ali i dalje ne znamo gde tačno je to mesto unutar šume." zamišljeno sam izjavio ali je ona već imala nešto na umu.
"Vodiću se po mom snu, još uvek ga se dobro sećam." sa sigurnošću reče.
Nisam baš siguran u ovo što smišljamo, ali nisam želeo da ne probamo. Koliko nisam uveren želim da više rešimo ovu misteriju.