Pronađi Me..

XXXIII

S obzirom da je vikend, odlučila sam da odem nazad do svog stana po još par potrebnih stvari za posao koje sam ostavila.
David je obećao da ću mu biti sekretarica, i baš prema svom obećanju dao sve što jednoj i treba. Premestio me je u kancelariju bliže njegovoj, kao i Lanu, kako bi svi bili u istom okruženju. Do sada smo se nalazili na drugom spratu naše zgrade, ali sada smo na četvrtom, zajedno sa ostalom elitom ove kompanije. Tako smo ih Lana i ja nazvali, jer su oduvek na višem položaju i zavidimo im.
Prenela sam joj dobre vesti, a to je da sam u redu jer je znala za incident i moj odlazak u bolnicu ali joj David nije stigao objasniti šta se desilo.
Saznala je sve što se između Davida i mene desilo, i bila više nego zadovoljna za Emilin otkaz.
"Ćao dušo, kako si danas?" javila mi se Linda kada smo se srele pred vratima naših stanova.
Ja sam tek izlazila u nadi da dođem kod nje na kafu a ona kao poručena se našla ispred svog doma.
"Mnogo bolje, a vi?" upitah nazad odakle smo se raspričale i vremenom završile unutar njenog stana, baš kao što sam i želela.
"Imam jedno pitanje za vas." rekla sam joj. Gledala me je bezizražajno.
Ne bih mogla reći da me je provalila zašto sam ovde; dobro prikrivam za sada.
Čini mi se da uspeva dobro prekriti celu ovu situaciju koju nije razjasnila.
Ne znam da li je svesna da mi je u glavi taj incident kao i cela misterija rezervnog ključa, ali videvši da se ne trudi sebe odbraniti, definitivno nema stida.
"Naravno dušo, šta imaš da pitaš?" sela je ispred mene za trpezarijski sto, gde većinom puta imamo naš sastanak.
Ima nežan ton glasa, skoro pa tih. Jedva je čujem s vremena na vreme, ali to je deo nje. Ne verujem da bi neko ko se boji saznanja istine bio toliko smiren i ustaljen.
"Odakle vam moj ključ od stana?" pogledala me je nesigurno i ćutala neko vreme. Izgleda da je sada došla do realizacije. Tako sam baš i želela.
"Pa.. Mark ga je dobio još dok Adam nije preminuo.." izbečila je oči u istom trenutku shvativši šta je rekla te se ispravila.
Nije dobar lažov.
Pomislila sam analizirajući njeno ponašanje. Očito je da nešto zna, i pokušava to sakriti od mene.
"Ovaj.. dok nije nestao sam mislila reći." ispravila se i nervozno nameštala svoju kovrdžavu kosu.
Još od ranije sumnjam da zna nešto. Taj način na koji razgovara sa mnom kada bi došla tema o mom stanu i njegovoj prošlosti me je uvek bacalo u razmišljanje. Verujem da zna još dosta toga od onog što priča, ali nisam nikada znala da li je to samo do mene ili stvarno ima mnogo više informacija.
"Da li vi to nešto znate.. što ja ne?" naslonila sam se obema rukama o sto i upitala je.
"Bože Alisa! Zašto bi u mene sumnjala?" uspaničeno upita i nervozno premeštala ruke sa kose u svoje džepove, ne znajući šta da radi od treme.
"Možda ste u pravu.. Svakako, želim taj ključ nazad." pružih ruku da joj dam do znanja da ga želim nazad.
"U redu, vratiću ti ga." otišla je po njega te mi ga spustila u šaku.
"Hvala vam." preuzela sam i dalje držeći na umu da je Linda zasigurno sumnjiva.
...

"Upravo sam saznao nešto." David ushitreno dođoše do mene u sobu i pružio mi neke papire.
"Ovo su oni dokumenti od Adama.." pažljivo sam pregledala pokušavajući da sklopim puzlu u glavi.
"Naša kompanija je nekada bila Adamova." srećno reče.
Od toliko iznenadnih vesti nesvesno sam ispustila papire iz ruku i samo nepomično stojala pred Davidom.
"Kako si to otkrio..?"
"Našao sam onaj dan u tvom stanu, to ime mi je delovalo jako poznato." uvereno izjaviše i prekrstio ruke.
"Takođe sam pregledao Danijelove stvari, i među njima sam našao još dokaza."
Ovo je dobar znak, mogli smo sve da pregledamo i bolje saznamo kakav je Danijel kao osoba samo prema njegovim stvarima koje poseduje.
Već ovom sveskom dokazuje da ima neke čudne misli, i da mu se nešto mračno mota po glavi.
"Šta misliš da ga nije... Danijel ubio?" upitala sam podrhtavajućim glasom jer mi je teško da izgovorim.
"Ne znam.." razočarano slegne ramenima i ode van sobe.
Možda je i postojala ta mogućnost, iako mi nikakav razlog ne dolazi u glavu. Pomislila sam da ga nije možda zbog posla ubio, ali opet, zašto?
"Spremi se, idemo u šumu." iznenada se vratio nazad da me obavesti i opet otišao.
Nisam stigla da ga pitam zbog čega idemo sada, niti sam imala priliku da odustanem jer sam sigurna da je on već sve uveliko spremio za polazak.
Nisam htela ništa da obustavim.
...

Vozili smo se duže od dva obećana sata jer je danas naročita gužva u saobraćaju.
Čim smo stigli, zastali smo kraj puta sa stajalištem i brzo se povukli unutar šume dok nas niko nije primetio.
Imali smo sreće da nađemo pravi prolaz, i time lakše prolazili između drveća.
Konstantno sam proveravala oko nas, kako bih prepoznala makar neki deo šume iz svog sna, ali i zbog drugih predatora koji se mogu naći. Nismo bili mnogo spremni, samo obučeni da se dovoljno udobno osećamo pored sitne kiše koja s vremena na vreme pada, i dužu odeću kako ne bi ostavili sami sebi ogrebotine od velikog trnovitog žbunja.
"Da li si sigurna da idemo dobrim putem?" upitao me je nesigurno David nakon već dugog šetanja bez konačne destinacije.
"Svakog trenutka bi trebali da naletimo." uveravala sam ga i ako ni ja sama ne znam kuda da se uputimo.
Gurala sam ga napred da što pre stignemo, jer je bilo previše klizavo i sunce počinje da se spušta.
"Lisa, ne deluje mi da smo na dobrom putu." zastao je i rekao mi na šta sam izdahnula sa velikim teretom na srcu jer sam žarko želela da bar nešto pronađemo.
"Ali ne razumem... zar bi me Adam stvarno lagao?" suzdržala sam suze i gledala oko nas kad mi je zapalo za oko neki dosta velik otvoren prostor severoistočno od našeg položaja.
"Pogledaj!" uperila sam prstom srećno kako bih mu pokazala i odmah krenula tuda. "Ovo je definitivno to mesto." uveravala sam ga stajući na sredinu otvorenog prostora i pogledala oko sebe.
"Dakle... ovde ćemo da kopamo?" upitao je i prišao na šta sam potvrdno klimnula glavom.
Nosili smo male lopatice koje su mogle da stanu u naš ranac jer ne bi smo mogli da dođemo sa redovnom lopatom, i takođe bi bili previše sumnjivi.
"Izvoli." pružio mi je moju lopatu te smo krenuli da kopamo tačno na sredini, i ako smo bili poprilično dezorijentisani.
Posle nekih pola sata David je udario o nešto i rekao da se povučem dalje od njega. Otkopavao je oko tog mesta i naleteo na čovekovu glavu iz koje je više virila lobanja. Iz šoka je odskočio bliže meni i povukao me u zagrljaj. Stajala sam ne dišući i isprepašćenim pogledom zurila u prljavu i blatnjavu lobanju koja je otkrivena i kisni. Oboma nam se povraćalo od prizora ali nisam mogla da sklonim pogled.
Njegovo lice je vrlo prljavo od zemlje, ali takođe dosta uništeno jer je već dugo pod zemljom pa je počelo da se raspada. Prišla sam bliže iako me je David gurao ka sebi kako ne bih zagledala, i baš kao sve ovo vreme, izgledao je isto kao osoba iz mojih snova. Od tolike neverice i šoka nesvesno sam izgubila svest i pala kraj iskopanog tela.
"Alisa.. hvala ti.."
"Samo ti je ostalo da ga kazniš.. nakon toga.. odlazim." odjekivali su glasovi ovo mene a ja ležala na zemlji unutar šume.
Pogledala sam oko sebe i nisam videla nikoga; kiše nije bilo već je sunce jarko sijalo, toliko da mi je prodiralo direktno u oči dok sam nevoljno nastavljala da gledam u nebo.
"Alisa! Lisa, probudi se!" začula sam Davidov glas i ponovo se našla na mestu gde smo iskopali Adama.
Izgleda da sam imala ponovni susret sa njime, koji mi je nekako ovaj put koliko je bio uticajan na mene, ostao privržen srcu.