Pronađi Me..

XXIX

Probudila sam se u bolničkom krevetu priključena na infuziju. Pogledala sam u svoje ruke, bile su blede i pored moje tamnije boje kože. Nisam osetila svoje lice pipajući ga. Koža mi je baš hladna što me je malo zabrinulo.
Šta se desilo..?
Zapitah se ne znajući zašto sam ovde. Nisam smela da se pomerim jer se bojim da ću nešto slučajno otkačiti sa sebe dok se pomeram te sam ostala u ležećem položaju i gledala u plafon. Soba je zamračena zavesama ispod kojih je i dalje prolazio mali tračak svetlosti, zbog čega znam da je dan jer dok sam spavala neko je verovatno prekrio prozore kako mi ne bi smetao sjaj sunca.
Dok sam se polako razbudila misli su mi se počele vrteti po glavi, pokušavajući da se setim šta se poslednje desilo.
Poslednje što mi dolazi u glavu jeste da sam bila sa Danijelom u mom stanu, pili smo vino i pričao mi je nešto u vezi Adama.
"Jako me bole leđa.." požalila sam se jer već očito dugo ležim na ovom krevetu da nisam mogla više izdržati.
Polako sam se podigla u sedeći položaj i pogledala okolo, kraj mene je sedeo David koji spava u sedećem položaju, glavom skroz pognutom dole.
Polako sam mu se nagnula bliže kako bih sklonila kosu sa lica i primetila ruku koja je zavijena. Držao ju je u krilu i šaka mu je u pesnici, deluje kao da od velikog bola stiska šake dok je pokušavao da zaspi.
Šta se njemu desilo..?
Tužno sam pomislila i povukla pramen njegove kose na šta se trgao i pospano me pogledao.
"Budna si?" Raširio je slab ali iskren osmeh kada me je ugledao budnom.
Brzo sam povukla ruku nazad, setivši se da ne želim više ništa sa njim i da sam i dalje ljuta, a on se istovremeno odvojio od naslona stolice i približio mi se.
"Zašto si ovde?" upitah dok mi se disanje ubrzalo, i pored svega što mi se desilo nisam želela da se borim sa svojim pomešanim osećanjima prema njemu.
"Zašto? Zato što sam te spasio Alisa. Mislio sam da ćeš bar malo biti zahvalna." ljutito mi je rekao i povukao se nazad da pogleda svoju povređenu ruku.
"Ja... izvini." nakon kratke tišine sam progovorila i sabrala se.
"Primetio sam šta se dešava u tvojoj glavi, ni ja sam ne mogu da pobegnem od Emili." rekao je sa tišim tonom kao da ne želi da ga iko čuje.
"Zašto nju spominješ?"
"Zato što moram da rešim ovo sa tobom, a znam da ćeš me jedino slušati ako ti objasnim da nije do mene." pogledala sam ga zbunjeno, što je primetio i krenuo da mi objašnjava. Kad je završio osećala sam se izuzetno krivom i sve što sam posle radila je izvinjavala se.
"U redu je, da te stvarno nije bilo briga verujem da bi me već oterala do sad. Ali nisam odustajao." osmehnula sam se znajući da mu je stalo do mene.
"Šta je sa tvojom rukom?" Upitala sam zabrinuto kada mi se pogled ponovo spustio na njegovu ruku.
"Malo sam ozleđen ali ne brini, proći će me." bolno je razvukao osmeh.
Nisam mogla da ga gledam tako malaksalog i iscrpljenog, bilo mi ga je veoma žao što je kroz toliki bol prošao i to sve zbog mene nemarne.
Povukla sam mu glavu svojom rukom koja je bila najbliža njemu, u ovom slučaju moju levu, kako bih ga poljubila na usta, ostavivši ga iznenađenim ali mi je uzvratio poljubac.
"Hvala ti.." rekoh odvojivši se od njegovih usana.
"Sećaš se šta se desilo?" zbunjeno me je pitao a ja sam ga još zbunjenije gledala. "Ne.." dodala sam razočarano.
"Ispričaću ti." povukao me je za ruke i krenuo da priča.
"Kako nisam bila opreznija.." besno sam izustila nakon što je završio.
"Prošlo je. Ništa drugo nije važno samo da si ti živa." klimnula sam glavom zamišljeno, pitajući se ko ga je to pozvao.
Od svega što sam uspela da se setim tokom našeg razgovora bila je scena kada sam ustala sa kauča u nadi da dođem do kupatila, odakle je sve postalo crno.
"Šta misliš, ko te je nazvao?" upitala sam.
"Adam.. jedino je on u tvojim snovima, zar ne?" spustila sam pogled sa njega i setila se da mu baš ništa nisam pričala za Marka, kao ni za mog oca. Dvoumim se da li je vredno da mu išta spominjem u vezi Marka, čak iako je naše poverenje postalo jače.
"Da.. mora da je on." uvereno sam rekla ali se i dalje premišljala.
"Razmišljao sam dok se nisi probudila, da budeš kod mene sada u slučaju da si još uvek u opasnosti." dodao je na šta htedoh da odgovorim ali je ušao doktor da me proveri.
Pregledao mi je srce i pritisak, a kad je završio objasnio da sam potencijalno konzumirala veliku količinu leka za uspavljivanje. Danijel je sigurno sipao u vino i znam tačno kada se to moglo desiti.
...

Naredno jutro sam bila puštena iz bolnice ali su mi ispisali par lekova da pijem kako bi se sve unutar mog tela vratilo u normalu.
Pristala sam da živim privremeno kod Davida jer sam se i sama bojala da ostanem u mom domu tako da smo se vratili nazad do mog stana kako bih ponela sve potrebne stvari.
"Želim samo da te upozorim da je sve ostalo isto kao i dan kada sam te spasio." reče David dok smo sedeli u kolima, na putu nazad do moje zgrade.
"Zašto to kažeš?" upitala sam nesigurno.
Svaka moguća scena mi prolazi kroz glavu, ali sve što mi je došlo je da je veliki deo mog stana prekriven krvlju zbog čega sam počela da se tresem iznutra od neugodnosti.
"Nastao je nered od svega što se desilo, možda ima još uvek moje krvi na podu od tvoje sobe." nesigurno mi je objasnio.
"U redu je.. moći ću i pored toga da uđem." neuvereno sam dodala, ali želi da se suočim sa tim.
Ništa strašnije nije moglo biti od Adama i mog oca koji su bili prekriveni krvlju, pa čak i sa ogromnim ranama koje su bile veoma vidljive.
"Ne brini, ja ću platiti za popravku svega što je uništeno." izgovorio je taman kada smo stali pred vrata od stana.
"Nemoj da brineš o tome, postoje i veći problemi od toga trenutno." klimnuo je glavom na moj odgovor.
Kada sam ulazila u stan začula sam Lindu koja je krenula da izlazi iz svog stana i prilazi Davidu.
Pitala ga je za neki ključ da mu vrati a s obzirom da još nisam zakoračila unutra i mene je zaustavila da pita kako mi je.
"Bolje sam gospođo Linda, nemojte brinuti." osmehnula sam se na šta je ona razvukla još veći osmeh.
Prema tolikoj sreći koja se mogla videti na njenom licu delovalo mi je da je i ona svedočila ono što se ovde desilo, ili bar jedan deo toga.
"Šta se desilo sa onim dečkom koji je bio unutra?" upitala je Davida.
"Dakle sada je u zatvoru?" obe smo izbečile oči jer ni meni niko još nije ništa rekao povodom Danijela.
"Još odlučuju kakvu će kaznu dobiti, ali je velika verovatnoća da hoće." slegla je ramenima i pozdravila nas te krenula svojim putem.