Pronađi Me..

XXV

"Nakon ovoga.. ostaviću te na miru."
"Samo mi ispuni poslednju želju.. ne želim da se zauvek seća naše svađe kao mojih poslednjih reči.."
Ustala sam u toku noći na glas koji mi je pričao ali nikoga nije bilo u mojoj okolini. Dobro sam pogledala oko sebe u nadi da ga nađem, ali ništa nisam ugledala sem slabe svetlosti koja viri kroz zavese što me je uverilo da sam budna.
"Kako da ga nabavim?" upitala sam gledajući u prazno ali osećajući nečije prisustvo.
"Baš kao što si planirala.. samo traži pod mojim imenom. Moj račun pronađi ispod ogledala.." glas se polako udaljavao a ja sam dobila neki nesiguran odgovor.
Znam zašto mi je dao instrukcije, ali je i dalje bilo previše kratko i neočekivano kako bih mogla sa sigurnošću da učinim ono što želi od mene.
Namestila sam se u sedeći položaj potpuno razbuđena i razmišljala o Davidu. Nisam mogla da zamislim dalje budućnost bez njega; želim da budemo zajedno tako žarko ali je Emili uništila sve.
Sećam se, jednom smo se posvađale jer je pokušala da bude sa mojom simpatijom i ako je dobro znala da mi se sviđa. Moj drugi, jedini pravi prijatelj, mi je u to vreme govorio da obratim pažnju i pokušavala da mi otvori oči.
Kako sam bila glupa.. pomislih držeći se za glavu od velike glavobolje koja je opet počela nakon par nedelja što je nije bilo. Okrenula sam se ka noćnom stočiću da uzmem lek te ugledala uramljenu sliku koja mi stoji odmah kraj noćne lampe.
Slika mene i moje dve sestre na letnjem kampu na kom smo bile kao manje. Prisetilo me je na ta vremena, i poželela da sam opet u tim godinama.
Volela sam da idem na letnje kampove; tamo nije bilo oca da mi naređuje i viče na mene. Moje sestre nisu toliko volele to iz razloga što im je mama uvek nedostajala i zbog njih dve sam često morala da odem ranije sa kampa. Nikad nisam bila zadovoljna tom odlukom ali je postala tako reći tradicija nakon godina, tako da sam se vremenom navikla. Čak i kad su narasle želele su nazad kući, što ja verujem da je bilo zbog striktnosti koje su zahtevali na kampu, a njima je sve uvek davano da rade kada smo bili kući.
Sad kad se setim.. izgleda da sam samo ja bila greška u njegovim očima.
Došla mi je misao u glavu jer sam se vratila nazad u prošlost o kojoj nisam htela više ikad da razmišljam.
Vratilo mi se sećanje svih loših trenutaka koje sam najviše mrzela, da sam nesvesno počela liti suze. Došao mi je svaki trenutak u kom mi je rana na srcu naneta, gde sam se osećala dovoljno mizerno da pomislim kako je ceo svet isto takav kao on.
"Ostavi ono što se desilo tamo gde se i odigralo.." rekao je glas na šta sam se uplašila.
"Kako si-si znao šta razmišljam?!" uspaničeno pogledah ka ostatku sobe. "Zato što osetim tvoj bol." okrenula sam se iza sebe i videla čoveka kako sedi na drugoj strani kreveta. Bio mi je okrenut leđima ali se očito videlo da je muško po širokim ramenima.
Približila sam glavu kada mi se učinilo da vidim poznatu kožnu jaknu koju je nosio i kada sam bila dovoljno blizu shvatila i ko ju je nosio.
"Oče? Š-šta ćeš ti ovde..?"  Iz straha sam toliko odgorunula sebe da je malo falilo da padnem sa kreveta.
"Došao sam da ti kažem.. pazi se." okrenuo se i ugledala sam krv koja mu se sliva skroz niz lice.
Tekla je sa čela u kom je takođe bila mala rupa, verovatno od metka koji ga je pogodio pre smrti.
"Tvoje lice.. šta mu se desilo?" mucala sam iz straha.
"Ovo je moja kazna.. pokušavajući da budem dobro biće, shvatio sam koga sam narušavao najviše tokom svog života." ustao je i približavao mi se a ja sam pala sa kreveta u pokušaju da pobegnem.
Čim sam ustala i pogledala u pravcu u kom se uputio nije ga bilo, i nadala se da je jednostavno nestao.
Zašto si sad ti tu?!
Pomislila sam uplašeno vireći iznad kreveta kako bih razmotrila okolinu i mogla da se vratim nazad u krevet da zaspim.
...

"Izvoli, mislim da zaslužuješ malo kolača. Ne brini, ja častim." prišla mi je Lana za stolom ispred poslastičarnice gde smo došli na toplu čokoladu.
"Hvala ti.." rekoh na šta me je tužno pogledala jer je primetila da sam bezvoljna i premorena.
"Šta nije u redu? Zar je to sve zbog Davida?" sela je ispred mene i naslonila se laktovima o sto.
"On je jedan od problema.." spustila sam pogled na svoje parče kolača kako bih uzela zalogaj i setila se prošle noći.
Očajnički sam htela da nazovem Davida, ali se takođe opirala znajući da ću samo pogoršati sebi.
"Ali nećemo o tome. Želim da odemo do zlatare kasnije." podigla je obrvu iz znatiželje, verovatno je nešto sumnjala da planiram u vezi Davida.
"Nije za njega, nisam ni razmišljala da ga potkupim nakitom." izustila sam na šta je samo klimnula glavom, kao da je bila razočarana duboko u sebi.
"Šta si onda planirala?" upitala je a ja sam joj objasnila sve.
Planirala sam da kupim isti poklon koji je Mark želeo za svoju ženu kako bi mu ispunila poslednju želju. Čitala sam jednom jednu knjigu u kojoj je postojala devojka koja je imala moć da viđa duhove. Tražili su od nje da im ispuni poslednje želje kako bi konačno mogli da odu u raj. Malim delom imam osećaj da ličimo, naročito od kada je došao Mark koji uporno želi od mene da pokažem Lindi koliko ju je voleo.
"To je veoma lepo od tebe što želiš da je utešiš, naročito sad kada je izgubila svog muža."
"Radim to za naše dobro." dodala sam i uzela da jedem kolač.