Margo

6. deo - Aleks Kords

"Ja sam Aleks Kords. Imam dvadeset jednu godinu, studiram. Učim za posao u marketingu. Imam četiri oslonca u životu. Pre devet godina je to sve bilo drugačije..."

"Bio sam klinac od trinaest godina. Zainteresovan za fudbal kao i svaki moj vršnjak. Profesor muzičkog koji me je mnogo voleo mi je kupio prvu fudbalsku loptu. Video je da imam entuzijazma i upisao me na kurs fudbala. Mama ništa nije znala. Oca nije bilo briga."

"Kao zahvalnost profesoru što je u meni video nešto, često sam mu svirao violinu i kosio dvorište. Nisam tražio ništa zauzvrat, ali uvek mi je plaćao za to. Rekao je da čuvam."

"Sećam se da je došao na moju prvu utakmicu, navijao kao lud i samo sam za njega igrao... Umro je dva meseca kasnije. Nikad to nisam prežalio."

"Tad sam rekao majci da treniram, a novac za klub sam zarađivao tako što sam starim komšijama kosio dvorište i pomagao im. Mama me je podržala duhom, ali finansije su nam odlazile na piće. Na oca. Dolazila je na svaku utakmicu koju sam igrao i kupovala mi sladoled kada bismo izgubili. Da utolim tugu. Za pobedu je donosila jednu šećernu vunu da nas jedanaestoro podelimo. Nismo imali mnogo, ali to nam je uvek bilo dovoljno, a moji drugari su je voleli."

"Sa šesnaest sam otišao na turnir. Pobedili smo, a ja sam kući doneo jednu šećernu vunu da podelim s njom. Nisam je našao nigde, ali kupatilo je bilo zaključano. Razvalio sam vrata kad sam shvatio da mi se niko ne javlja i pronašao je na zemlji s bočicom tableta... Oca..."

S gađenjem otera suze i namršti se.

"Odvela ga je policija. Pretukao ju je na smrt i uzeo poslednji novac da ode na piće. Sahranio sam je isti taj dan i spavao na njenom grobu. Tada sam se osećao najsigurnije pored nje."

Sleže ramenima praveći se da ga ne dotiče. Mali dečak kovrdžave kose i, sada, ne sanjivih, nego očiju punih suza je prišao da ga zagrli. Deca osećaju kada nam treba zagrljaj. Osećaju tugu i sreću, netrepeljivost i prijatnost. Osećaju da su nam potrebni i bez da im to kažemo.
Aleks mu je stavio ruku na razbarušenu kosu kao da mu govori da ne brine, ali deca razumeju. Greg razume da mu je drago što je prišao.
Deca uvek razumeju. Male i čvrste ruke koje grle, oči u kojima se vidi spokoj, reči koje teše...
Ti mali ljudi sadrže duh veći od živahnog tinejdžera i više razumevanja od odraslog čoveka.

Aleksu je Gregov gest doneo snagu da nastavi.

"Sutradan sam se vratio kući i na kuhinjskom stolu našao šećernu vunu u celofanu i sladoled u zamrzivaču. Odneo sam oboje na njen grob. Otvorio sladoled i držao ga tako da kaplje na zemlju. Pobeda na turniru je izbledela i zamenio ju je jak gubitak preko kog ni dan danas ne mogu da pređem."

Malo je reći da su pogledi njegovih sestara bili zaprepašćeni. Mali Greg ga je sve snažnije grlio, a Margo je gledala ispred sebe. Setila se kad joj je prvi put ispričao tu priču. Setila se gneva koji je osetila.

"Tako mi je... Ne. Tako nam je krivo što ti se to desilo. Ali sad imaš nas, uvek ćeš imati nas."
Alisa je saosećajno položila ruku na Aleksovu preko mene. Naravno da ima nas. Ko mu drugi treba?
"Aleks... Jesi li... Od kada je zatvoren, da li si stupio u kontakt sa ocem?"
Natali upita, a ja mogu da osetim da mi zvoni u ušima pri pominjanju tog čoveka. Džon Dejvis. Propalica bez mozga. Bezdušnik. Alkoholičar.

"Nisam. Nikada nisam i nikada ne bih osetio potrebu da ga vidim. Umro je nedelju dana nakon što me je Margo pronašla. Rekli su da je bio srčani udar. Bolje nije zaslužio."
Ravnodušno je odgovorio Alisi i dalje grleći Grega.

O da... Zaslužio je. Zaslužio je mnogo gore od toga. Zaslužio je da pati, da se grči u bolovima.
Misli u Margo su se kovitlale brzinom svetlosti. Plan je i bio da ga muči dok ne bude preklinjao da umre, ali čovek koji je radio za nju, Čad, morao je brzo da izađe iz zatvora. Otkrili bi ga, a Margo nije htela da izgubi najvernijeg čoveka...