Margo

24. deo - Tugovanje

Margo je spavala ponovo. Set se vratio nakon dvadesetak minuta da je obiđe, a onda video da ponovo spava. Ovo je bio užasan dan. Oluja se spustila na Las Vegas i Set je s kafom u ruci posmatrao nebo brinući o tome kako će Margo poći kući. Smrklo se i napolju se ne vidi prst pred nosem... Spušta kafu na stočić kada na spratu čuje buku i brzim korakom dolazi do sobe u kojoj se nalazila Margo. Otvara vrata bez kucanja i zatiče pokislu priliku kako na sav glas plače na balkonu, srušena uz ogradu.
"Mili Bože!"

Govori nešto što nikada nije i pritrčava potpuno mokroj sićušnoj figuri. Pored njega ovako slaba i uplakana deluje kao dete koje se saplelo i palo, nevino i krhko... Set sa užasavanjem shvata da Margo to sada i jeste. Bes kojim je zamenila bol se sada povlači i ostaje samo gomila suza i očaj.
"Idemo unutra."
"Ona devojčica za koju si rekao da je prostitutka...otac ju je terao da radi to, otac! Ubila sam ga! Ubila sam ga i nisam dovoljno uradila!"
Margo vrišti i Set pokušava da je ućutka, ali od glasnih zvukova kiše teško da njen glas može da razazna iko osim njega, tako da je sada samo drži dok ga gleda u lice.

"Pronalazila sam na obali reke njenu cipelu, čarapu, iščupan nokat... Umotana u jednu krpicu je plutala po vodi, znaš li to?! Ljuškala sam je u rukama i budila, ali je više nije bilo. Nije je bilo... Nije umrla bezbolno... Nije..."
Ponovo pada u očaj i zariva prste u Setovu, sada već natopljenu košulju i više se ne suzdržava od plakanja. Set je grli, ne znajući šta da kaže pa zato potvrđuje.
"Znam. Ispričala si mi. Verujem ti i žao mi je što sam je tako olako shvatio."
"Ja sam ih ubila. Da ih nisam uzela, da im nisam dala svoje prezime bili bi živi. Živeli bi."
Margo nastavlja zamagljenih očiju kao da ga nije ni čula, ali je Set uzima u naručje i nosi do kupatila sve dok je ne spusti u tuš kabinu. Bojao se onoga što bi mogla da uradi ako bi je odveo u kupatilo sa kadom.
"Margo. Pogledaj me. Saberi se. Ti si im pružila nešto najlepše što si mogla. Dom, porodicu i ljubav. Čak i kratko vreme pored tebe im je ulepšalo živote. Da ih nisi spasla sada bi živeli, istina, ali lošim životom. Neki od njih možda ne bi..."

"Misliš li da su sada na boljem mestu?"
Upita trgnuvši ga jer nije očekivao to pitanje. Set nije znao odgovor na to pitanje, ali ako zagrobni život postoji nadao se da su Margoina deca upravo tamo.
"Možda."
Ipak je rekao da bi pokušao da ubedi i sebe i Margo koja je klimala glavom.
"Postoji li šansa da su zbog mene, ubice, završili na nekom ružnom mestu?"
"Ne."

Bez oklevanja je odgovorio Set i ustao. Nakon toga je isključila mozak i nije čula gomilu gluposti o tuširanju i sapunu. Izašao je, a ona je razmišljala o svojim pitanjima. Set Rok joj je nesvesno upravo dao dva najgora odgovora koja možete dati nekoj očajnoj osobi. Znate li zašto?
Kada postavite pitanje o mišljenju ili šansama svi reaguju refleksno, bez preteranog razmišljanja o tome. To znači da su zapravo iskreni.

Ako ti odgovore sa 'možda' znači da nemaju pojma.
Ako ti odgovore sa 'ne' znači da nisu sigurni.

Nakon što sam rekla Setu da sam u redu i bez tuširanja samo sam obukla mantil i krenula ka svom autu. Hvala mu, dovezao ga je jedan od ljudi koji rade za njega.
"Pošalji mi poruku kada stigneš kući..."
Klimam glavom shvatajući da mi to govori zbog stresa koji sam ispoljila pred njim a onda žurnim korakom stižem do auta...

Pre nego što stignem da gurnem ključ u bravu vrata se širom otvore i pred sobom ugledam četiri preplašena lica. Teram sebe da se osmehnem, ali povlače me unutra i grle što jače mogu.
"Gde si bila toliko dugo?"
"Želiš li čaj?"
"Pripremiću kupku, izgledaš iscrpljeno."
Govore uglas što mi samo otežava da razaznam sve što kažu pa se odvajam što nežnije mogu.
"Posao se od..."

Shvatam da mi se laž zaglavila u grlu kada sam shvatila koliko je moje dece pobijeno. Njih četvoro...da li su na tom spisku? Ili tek treba da dođu na red?
"Odužio se posao. Kupka bi bila lepa, a i čaj. Hvala deco."
Osmehujem se što bolje mogu i pokušavam da ne mislim na Holi i njen anđeoski osmeh.