Margo

46. deo - Margoin kraj

"Ja sam Margo Kords. Živela sam sa starijim bratom Frenkom u Los Anđelesu sve dok on u dvadeset i petoj naprasno nije odlučio da se preseli. Nije mi rekao razlog, bar ne odmah, ali znala sam da ide da zaradi novac. Slao bi mi mesečno polovinu plate i mada sam radila nikada nije bilo dosta odeće, cipela... Klasika devojke koja ima momka koga želi da zadivi i živi u gradu u kom žive najveće holivudske zvezde."

"Sa dvadeset sam ostala u drugom stanju. Mislila sam da me voli, da ćemo se venčati. Rekao mi je toliko puta da sam njegova najveća ljubav. Naivno od mene što sam poverovala, zar ne? Pa šta da se radi. Nisam mu odmah priznala, naravno. Imala sam želju da to uradim zvanično, na nekom romantičnom mestu, da spustim njegovu ruku na svoj stomak i kažem mu srećne vesti. I desilo se...pet meseci kasnije u njegovom stanu pod svetlošću sveća rekla sam mu da sam trudna i svetlost njegovih očiju je zamenila mržnja. Ugojila sam se poprilično, rekla Frenku koji je došao na par dana da me vidi i poželi mi sreću, ali nije ostao da upozna dečka. Da ga je video zabranio bi mi ga. Poveo bi me sa sobom."

"Naljutio se i bilo je gadno. Kako sam mogla da mu ne kažem odmah, trebalo bi da abortiram, nije spreman i nije tražio da ima dete... Uvredila sam ga rečima da je nezreo i neiživljen. Da želim porodicu i da se ljudi koji se vole ne ponašaju tako. Gurnuo me je niz stepenice hodnika iz besa i nemoći jer sam rekla da ne želim da abortiram. Stoga, da mu ne bih uništila studije i pogurala ga ka braku birao je da me ubije. Nisam se onesvestila. Ostala sam pribrana i pokušavala da dođem do ulaznih vrata, da se izvučem od tog užasa. Da pobegnem. Ali stigao me je, uzeo u naručje nimalo nežno i na sav horor krvarila sam. Odveo me je u bolnicu, celim putem do bolnice me ubeđivao da je bilo slučajno, da nije hteo i prijavio sestrama da sam sama pala niz stepenice."

"Uveli su me u salu. Bila sam svesna. Ja sam čekala da mi kažu da je moja beba dobro. On je čekao ispred sale da kažu da bebe nema. Njegova želja se ostvarila. Rekli su 'nažalost, nismo mogli ništa da uradimo'. Čekala sam par trenutaka i onda se, kako su komentarisali, jezivo nasmešila."

"Otišla sam iz Los Anđelesa i došla kod svog brata u Las Vegas. Čekao me je. Znao je, ali nisam ništa rekla. Onda sam postala mafijašica. Svesno. Pogodi šta sam uradila da dokažem sebi tu hladnokrvnost koju su u meni videli svi oni koji su me primili u mafiju? Vratila sam se u LA da se suočim sa svojim razlogom zašto.
Jedan dan smo izašli na kafu. Pokušala sam da na momenat zaboravim šta mi je uradio. Dok je on, i dalje prestravljen zbog toga što bih mogla da ga ocinkarim policiji, ponavljao kako nije namerno i kako ja to znam."

"Drugi dan smo izašli na večeru. Naručila sam mu ono što najviše voli. Govedinu.
Treći dan je došao kod mene u stan. Pitao je kako sam znala da voli govedinu. Nikada to nije jeo preda mnom, ali imala sam cela dva meseca da se adaptiram, naučim potrebno, saznam sve što želim. 'Ukusi su ti se promenili', rekla sam. 'Ali ti si i dalje samo jedan smrdljivac željan pažnje.' I prigušila pucanj u njegovo mesto ispod pojasa ni na trenutak misleći o posledicama.
Osećaj je bio odličan."

"Red mojih meta se proširio.
Doktoru koji me je sekao da bi izvadio mrtvorođenče je iznenada ostao bez kiseonika.
Sestre koje su posmatrale moj porođaj su umrle od srčanog udara.
Vlasnik bolnice je priveden zbog stavljanja nezakonite droge u lekovima pacijenata.
Bolnica je pretvorena u zatvor. Oni su učestvovali u mom bolu. Oni su bili plaćeni za to od strane roditelja čoveka koji je pokušao da me ubije. Doživeli su saobraćajku."

"Onda se moj život još jednom promenio."

"Pronašla sam dečaka na ulici. Smeđokos, petnaestak godina. Nije pokazao, ali znala sam da u rancu koji čvrsto drži nosi drogu. Nisam ništa rekla o tome. Pitala sam da li je gladan, a on je oprezno klimnuo glavom kao da razmišlja o posledicama toga. Srce me je zabolelo jer neko tako mlad kao on mora da misli o posledicama. Zato sam ja mislila umesto njega. I umesto svih koji su došli posle njega. Sve do sad."

Margo je završila i gledala u užasnutog Kevina.
"Nakon sečenja nisi mogla da imaš decu."
Nije lagala, znao je, ali opet je izgledala tako zbunjeno kada je to pitao.
"O čemu pričaš?"
"Kako bi se zvala da je preživela? Beba?"
Pitao je Kevin kao da nije čuo njeno pitanje, a Margo je pogledala na drugu stranu.
"Helena."

"Imam šezdeset i petoro dece zajedno s tobom."
Rekla je posle momenta tišine.
"Zašto me i dalje gledaš kao svog, dođavola? Ubiću te upravo i ne osećam nikakvu grižu savest zbog toga. Prezirem te!"
Margo je otpuhnula da bi sklonila kosu s lica.
"Ne, ne prezireš. Želiš to i priznajem da nisi ono što sam očekivala. Nisam se nadala ovome, iako je bilo prilično očigledno da bi iskoristili dete protiv mene. Ne mrziš me. Samo mnogo više voliš Alekseja. Neopravdano jer te je odvukao iz jednog pakla u drugi."

Kevin je prebledeo od besa zbog ove uvrede upućene čoveku koga je toliko voleo. Ponovo je izvadio šibice iz džepa, ali ovaj put su mu se ruke tresle. Kresnuo je šibicu o kutiju i bacio je u stranu. Plamen je buknuo, a on je bio na pragu dnevne sobe.
"Hej Kevine!"
Okrenuo se ka njoj. Divlji plamen je obasjao njenu kosu i njene okrutne oči koje su buktale besom.
"Nisam ga sama ubila. Nikada nećeš pronaći one koji su 'imali malo iskustva u tome'."
Dnevnu sobu je ispunio njen smeh, ali on je morao da žurno nastavi uz stepenice da ga plamen ne bi sustigao.

Izašao je na zadnja vrata, toliko daleko, ali iz kuće se i dalje čuo smeh toliko glasan da mu je ušao u glavu. Nije primetio kada se smeh pretvorio u vriske. Nije čak bio siguran ni da se to desilo. Sve što je znao je da je Margo Kords umrla kao luda narkomanka i svi će je takvu pamtiti.
"Gori u paklu kučko."

(Pustite pesmu!)

Budim se na udobnom jastuku i odjednom shvatam da sam završila tamo gde nikad nisam mislila da hoću, samo ne ovako brzo. Podižem se u sedeći položaj kada shvatim da nosim dugu belu spavaćicu i da na kraju kreveta sedi osoba koju sam najmanje očekivala da vidim. Set. Drži belo ćebence pa mi ne treba ni trenutak da shvatim šta je to. Moja beba.
Set mi se smeši i pruža malu okruglastu bebu u naručje. Uzvraćam osmeh i znam da ću uskoro videti Aleksa i ostale.

Ja sam Margo. Imam trideset i tri godine, bar po kuću širom Amerike, tri auta i debeo bankovni račun. Bez dugova sam. U svom životu sam počinila devedeset i šest ubistava. U dosijeu mi stoji kazna za parkiranje.

"Ima li ovde kafe?"
Pitam Seta koji podiže obrve uz jedno klimanje glave.
"Ne bih bio ovde da je nema."
A onda se smejem na sav glas i sklanjam kosu s očiju s još jednom pogledom na prelepu bebu.

Ovo je bila moja priča i ako mislite da je ovo kraj možete da razmislite još jednom.