Margo

4. deo - Nikom ne govori ko sam

Skoro da oka nisam sklopila. Celu noć sam potrošila razmišljajući o tom bednom malom pijunu jedne organizacije i njegovim rečima. Nisam čak mogla da se usredsredim na sledeću metu!
Zgrnula sam pokrivač sa sebe i pogledala se u ogledalo. Danas nema tereta. Nema pudera, nema maskare, nema teških zadataka i sprovođenja planova. Ja u svojoj kući mesečno provodim ukupno nedelju dana. A dok sam ovde posvetiću svo svoje vreme osobama koje najviše volim. Imam dovoljno novca, smirila sam nagon za ubijanjem i obavila zadatak. Mogla bih da se malo opustim...

Margo je pojurila ka stepeništu. Deca su uveliko spavala, što znači da je vreme za buđenje. Prvo je otišla do Grega. Mali se radosno promeškoljio osetivši njen dodir po svojim stopalima.
Kada je imala vremena, a za decu je uvek imala, Margo se trudila da im posveti maksimalnu pažnju. Obasipala ih je poklonima kojih je samo ona mogla da se seti, igrala društvene igre s njima i radovala se kada ih je puštala da pobede. Volela je i one trenutke u kojima se ljute na nju jer im nešto ne dozvoli. Tada se osećala kao da joj je suđeno da budu tu s njom.

"Ustaj. Spremićemo doručak."
"Margo! Zar nije rano?!"
Nasmejala sam se gledajući njegovo ozareno sanjivo lice. Znam da se samo pretvara da se buni kad ga budim, obožava jutra u kojima zajedno spremamo doručak.
"Moramo da požurimo. Danas dočekujemo Aleksa i Natali. Treba da kažu da li su prošli ispit. Znači?"
"Moramo da spremimo pobedničke palačinke!"

Umiven i, i dalje u pidžami, uzeo je kutlaču i izvukao plastičnu činiju iz kredenca.
"Na redu su palačinke sa sladoledom. Pobedničke su."
Iskezi mi se pobedonosno. Mali dečak je već podmuklo baratao rečima. I da nisu bile pobedničke, danas bih u palačinke stavila sladoled. Ne volim da ga odbijam, pogotovo ne kad mi pokaže osmeh kome fale dva mlečna zubića.

Alisa je sišla dole i uzbuđeno pojela svoj doručak nakon čega se bacila na pričanje o nauci. Hemija je za nju bila prva ljubav, nisam mogla da odolim i ne pokažem joj da nauka sve objašnjava. Od tada je vezana za školu i, mada je druga najmlađa ovde, najozbiljnija.
"Čula sam da Natali u školi ima izložbu naučnih stvari. Robota i nasumično proizvedenih potrepština za kuću, samo na zanimljiviji način.
"Želiš li da ideš?"
Upitala sam ispijajući svoju šolju čaja. Znam koliko je Alisa stidljiva, tako da joj je trebalo najmanje dva dana da se pripremi da mi kaže ovo, potajno se nadajući da joj neću dozvoliti da ide jer shvatam koliki joj problem prave nepoznati ljudi.

"Ne znam. Ne želim da smetam. Ja sam samo srednjoškolka koja voli nauku."
Zbunjeno je odvratila nećkajući se. Spustila sam praznu šolju u sudoperu smeškajući se uspomeni. Šolja iz koje danas pijem je poklon od Grega. Dobila sam je pre dve nedelje i srce mi je toplo svaki put kada je pogledam. U svakom delu kuće sam imala neku sitnicu koja mi je poklonjena od dece. U Gregovom slučaju je to bila bela šolja na kojoj je pisalo 'Margo' sa crtežom kuće i mene. Kredenac je pun šolja. Velikih, malih, za čaj, za kafu, za frape... U svakom trenutku sam znala koja šolja je čiji poklon, iako ih je bilo mali milion. Deca su znala da ću ih uvek čuvati.

"Mislim da bi trebalo da odeš. Možda se tamo sprijateljiš sa nekim. Zasigurno će biti mnogo dece s kojima možeš da pričaš. Natali bi te upoznala sa svojim drugaricama sigurna sam u to."
Kažem svesna da će se opustiti ako Natali bude pored nje.
"Onda ću otići!"
Nasmejala sam se čuvši entuzijazam u njenom glasu.
"Mogu li da kažem da znam tebe?"

*Pustite pesmu!*

Odjednom upita zbog čega obazrivo okrenem glavu ka njoj. Nikada mi nije postavila takvo pitanje. Kao da shvata šta je izazvalo moju radoznalost, nastavi da priča.
"Kad u školi čitaju moje prezime uvek me pitaju da li imam veze s Margo Kords. Popularna si tamo. Misliš li da ih poznaješ?"

Za nekog ko je bio tako pametan kao Alisa, zaista nije bilo pametno da kaže da je zna. Ali opet šta je mogla da kaže? Za Alisu, kao i za svu ostalu decu, Margo je spas. Anđeo. Dobročinitelj. Margo nije loša osoba. Nije...mafijašica.
Margo nije htela da se to sazna. Nikada ne bi oprostila sebi da je deca gledaju očima kojima ona gleda neprijatelje.
Kada bi nekog od dece povezivali s njom to bi značilo da nešto znaju. Margo je volela da sve što radi bude tajna. To znači da neko nije čuvao tajnu. Da nije poštovao pravila koja je postavila.

1. Uvek se javljaj kada zovem.

2. Ništa ne krij od mene.

3. Nikom ne govori ko sam.

Razlog je bio prost. Mafija bi mogla da sazna, a onda bi imala i čime da je ucenjuje.
Sama pomisao na to da bi njena deca mogla da nastradaju je odmah užasne. Glas joj se skameni, ali se ubrzo opusti setivši se da je Alisa još uvek tu. Da mora da ostane pribrana.

"Oni koji me znaju ne pričaju o meni Alisa. I ne. Ne možeš da kažeš ništa o meni."
Margo je videla iznenađenje na njenom licu ali da bi je nakratko držala van toga donela joj je njen poklon iz Čikaga. Alisa se ozarila kada ju je videla.
"Spasila sam je iz hotela. Pomislila sam da bi volela da vodiš računa o njoj."
"Divna je! Predivna! Vratiću je brzo u njeno pređašnje stanje videćeš!"

I time je završena konverzacija o Margo. U daljem periodu niko nikada nije uzeo njeno ime u usta i kao da su zaboravili na Alisino prezime. Alisa nikada nije postavljala pitanja. Nije želela da zna. Ne zbog straha od Margo, već od odgovora za koji bi je možda zaboleli.