Margo

45. deo - Uništena zamisao iskrenih iluzija

Margo se vratila kući. Sprala je svu krv sa sebe, htela je da bude sigurna da njena deca, koliko god da više nisu zaštićena, ne znaju za njenu glad. Smirila se, znala je. Konačno može da baci supstancu iz svoje radne sobe i zaboravi da je istu konzumirala. Konačno može da zagrli svoju decu i ne čuje šaputanja. Konačno.

Kada je stigla do prilaza videla je da nema čuvara, da su vrata od kuće otvorena. Da li je zakasnila? Da li se predugo igrala s plenom?
Izvadila je revolver iz kasete za odlaganje i žurnim korakom krenula ka kući.
Proverila prizemlje, proverila podrum, otišla na sprat i kada nije našla decu u kući poludela je. Zakoračila je iz Gregove sobe teško dišući kada je konačno osetila miris. Benzin. I onda je osetila udarac u glavu.

Budim se vezana i mamurna, vrat me užasno boli i svesna sam da sam izvesno vreme provela pognute glave. Kako ironično s obzirom da sam isto pvako držala Aleksiju. Moja dnevna soba u kojoj sam se pre sedam dana grlila sa svojom decom smrdi na benzin. Fotelja u kojoj Natali voli da sedi je isečena, lampa koja mi je kupljena za rođendan, poklon od Aleksa, leži razbijena pod mojim nogama. Krhotine keramike su svuda i shvatam da su to potpisane šolje koje su mi poklanjali oni koje sam odgajala i nerviraju me uništene uspomene. Pokušavam da se izmigoljim, ali ne mogu. Konopac je čvrsto stegnut a isto tako i moji zubi. Opuštam vilicu kada shvatim šta se dešava.

"Dođavola pokaži se!"
I čula sam kako staklo puca. Korake. Okrenula se ka vratima i na njima videla Lukasa. Njegova plava kosa štrči i čelo mu je orošeno od znoja. Nosi čizme, rukavice i kanister benzina koji proliva po dnevnoj kao da ne mari što sam ovde.
"Dobro je da si budna. Dosadilo mi je da čekam."
Proliva benzin po mojim nogama i ne dam mu to zadovoljstvo da me vidi kako se povlačim pa zadržavam dah i stežem prste na nogama. Trebalo je da znam. Ali nisam.

Klinac koga je Aleksej navodno spasio, odnosno regrutovao. Pokvarenjak koji se uvukao u moj dom. Krtica koju je Aleksija poslala. On je dojavio neprijateljima za Aleksov put.
"Moje ime je..."
"Kevin Vitner. Dečak koji je od prostitucije našao zaklon u Alekseju Šervudu kao njegov lični asistent. Onaj koji se bavi...trovanjem kladila bih se. Umro si iste godine kada te je doveo u svoj dom. Stvorio je Kevina Šervuda i zadržala te je Aleksija nakon što je otegao papke na istom brodu na kom je skončala i tvoja nova šefica."
Osmeh mi blista na licu i vidim da mu nije baš drago što sam toliko toga iskopala o njemu, ali zadržava pokeraško lice dok privlači stolicu ispred mene.

"Vidim da si me istražila. Nedovoljno dobro, ali opet jesi. Pa...šteta što nećeš doživeti da nekome ispričaš o ovome."
Potpuno ignoriše moje pridike.
"Gde su moja deca? Gde je Frenk?"
Sleže ramenima dok prekršta noge. Dečak je prerano odrastao. Previše je mržnje u njemu. Previše...gneva. Previše smirenosti.
"U Frenkovoj kući. Frenk ih je odveo nakon što mu je Džek rekao šta je video u tvojoj radnoj sobi. Frenk je sredio privatnu kliniku, najboljeg lekara... Ubedio decu da je to dobro za tebe. Niko neće sumnjati u to da si potpuno poludela nakon što si ispunila zadatak. Ubila si osobu koja je pobila tvoju decu. Ipak...malo sam učestvovao u tome. Imam iskustva s noževima."
Nacerio mi se onako kako mi se nijedno dete nije nacerilo i stisla sam zube.
"Svakako...nisi više imala svrhu u životu i jedini izlaz je bio...pa...da umreš."
Ne, podsećam sebe, on nije dete. On je postao čudovište onog trenutka kada ga je Šervud pronašao.

Zabacila sam glavu što sam više mogla i nasmejala se gromoglasno. Suze su mi krenule na oči. Zapravo ovo je prilično dobar plan. Proglašena sam zavisnicom, nemam svrhu u životu i jedini izlaz koji vidim je da se zapalim u sopstvenoj dnevnoj sobi.
"Brilijantno."
"Znam. Nadao sam se da ću čuti tvoje poslednje reči."
I ono neočekivano kod čudovišta. Pa..neočekivano.
"Pričaj mi o sebi."
Nasmejao se.
"Potrošićeš svoje poslednje minute na želju da pričam o sebi?"
"Hajde da se ne lažemo, Kevine. Sa mnom si oko četiri meseca. Upoznao si me. Ne mrziš me toliko. U suprotnom bi me bez oklevanja."
Dok govorim i sama shvatam značenje svojih reči a njemu se trn uvlači u oči.
"Ti nisi odmaj ubila Aleksiju. Možda ja želim da mučim tebe."
Podigla sam obrve.
"Aleksija je mučila moju decu. Njeno ubistvo me je zadovoljilo. Aleksejevo ubistvo je zadovoljilo samo mog šefa jer je on i bio posao."

"On me je pronašao samog i nagog ispod mosta. Drhtao sam od zime i straha od toga da će se pedofili vratiti po mene. Prišao mi je taman toliko da imam vremena da potrčim ako osetim opasnost i upitao me da li želim malo hrane i suvu odeću. Ako se sećaš i ti si mi isto ponudila. Zauzvrat je trebalo samo da drogiram par ljudi. Spasio mi je život. Toliko si me podsećala na njega da je sve što sam ikada želeo bilo da ostanem ovde. Govorio sam sebi da bih bio srećan s tobom, da bih se smirio, imao normalan život...kao onaj koji sam imao dok je on bio živ. Bio mi je brat pune tri godine. I onda si ga hladnokrvno ubila."

Kevin se vrpoljio na stolici dok je Margo razmišljala o Semu, Natali, Alisi i Gregu. Oh Bože Greg... Bio je ljut na nju duže vreme, upozorio je na Lukasa i njegovu tetovažu. Nije mu verovala. Dođavola! Dođavola Greg... Još uvek si mali... Kako ćeš da podneseš da me nema?
"Je li ti Aleksej napravio tu tetovažu na vratu?"
Kevin je ponovo pogledao Margo u oči. Konačno se setila tetovaže. I onog glupog klinca.
"Možeš da veruješ da je šestogodišnjak skapirao odmah, a ti nisi ni primetila? Naravno mogao je da mi uništi masku, ali bio sam srećan što si, uprkos svom divnom mafijaškom izveštaju, jedna velika naivčina."
Margo je frknula podrugljivo.
"Razmisli. Ti si držala u neizvesnosti sve one koje si volela. Aleksej mi je odmah rekao kako stvari stoje da bih bio oprezan. Ako gledamo realno ti si ona koja je zamaglila stvar. Ti si ona koja je dozvolila da ti deca završe u sanducima."

Margo je ćutala. Da, istina bio je u pravu. Istina žalila je više jego što je pokazivala. Ne može da vrati vreme...
"Dosta je. Prekinimo sa ovom šaradom."
Ustao je sa stolice i izvadio šibice iz džepa.
"Nisi čuo šta ja imam da kažem."
"Rekao bih da si premašila kvotu poslednjih reči."
"Aleksej bi bio razočaran tvojim nezrelim ponašanjem. Ne želiš da saslušaš neprijatelja kog ćeš ubiti."
Kevin je sad iznervirano tutnuo šibice nazad u džep i prošao rukom kroz kosu. Koristi Alekseja protiv njega.
"Pričaj."
"Trajaće. Saslušaćeš sve što imam da kažem jer si ti jedini od moje dece koji ne zna moju priču."

"Ja nisam..."
Margo ga je presekla oštrim pogledom ali, shvatio je, uopšte nije gledala u njega. Gledala je kroz njega i bila je potpuno van ove kuće. Ono što nije znao je da su njene misli prešle u Los Anđeles onog trenutka kada je rekla da će mu ispričati svoju priču.