Margo

13. deo - Priznanje

Margo je vešto zaobilazila Seta i njegove poglede, nepotpune rečenice koje joj je svakodnevno upućivao nadajući se da će bar jednom spomenuti poljunac, ali davala mu je samo razloge da konačno ode i pusti je da se vrati u Vegas kada god bude želela. Njegov posao je ovde bio završen. Pokupio je svoje stvari i uz jedno 'vidimo se u kancelariji' napustio Margoinu kuću. Njoj je trebalo vremena da se oporavi od terora zvanog Set. U kasne sate je kuvala čaj i čekala poziv nepoznatog broja. Kada se to desilo na ekranu se prikazao ceo broj.

"Da?"
Javio se preplašen glas sa druge strane.
"Margo..."
Ozarenog lica sam spustila šolju na radnu ploču i naslonila se leđima o istu.
"Kejtlin! Nisam očekivala da me nazoveš bez skrivanja broja."
Ćutanje.
"Nisam mislila da te preplašim."
"Znam. Možemo li da se vidimo?"
"Gde si?"
U glasu joj čujem neodlučnost. Nije da nisam imala nepoverljivu decu, ali ona zvuči preplašeno. Skoro kao da joj neko drži pištolj uperen u glavu.
"Kafić blizu autobuske stanice... Možeš li da požuriš? Moj otac..."
"Krenula sam."

"Zdravo."
Skoro da nije prepoznala dete koje je stoji pred njom. Pamučna siva trenerka i kosa svezana u visok kratak rep. Nenašminkano lice s pokojom bubuljicom kao naznakom puberteta.
"Zdravo."
"Margo Kords. Tako se zoveš zar ne?"
Osmeh joj je splasnuo. Devojčino lice nije odavalo samo nepoverenje, već i gađenje. Mislima joj je proletelo samo jedno: ona zna.
"Šta nije u redu s mojim imenom?"
Munja joj je sevnula u oku. Nije stigla da je zadrži i priseti se da pred njom stoji dete. Sve o čemu je mislila jeste maska koja preti da spadne. Njen identitet koji čeka da izađe na svetlost sunca.

"Ime? Šta nije u redu s imenom? Ti...ti nisi u redu. Navela si me da mislim da si dobra, da želiš da mi pomogneš. A samo želiš da me uvučeš u svoj mafijaški svet i nateraš me da prodajem drogu..."
Prisluškivači. To je proletelo Margoinim mislima. Sve ono na šta su je upozorili, na šta ju je Set upozorio. Oružja, praćenje, slanje sagovornika, plaćene ubice...
"Zovem se Margo Kords. Što se tiče ostalog ne znam na šta misliš. Želiš li da sedneš?
Devojka je prošla rukom kroz kosu i nasmejala se nervozno.

"Neće ti poricanje proći. Bila sam sinoć sa jednim čovekom. Pričao mi je o mafijašici zbog koje već dugo ima problema. Pokazao mi je tvoju sliku! Eksplozije, ubistva u zatvorima, ljudi su zbog tebe...stradali. Ubila si ih.
Margo je prešla pogledom preko gostiju koji ih čudno gledaju i šapuću, a onda svoj iznerviran izraz lica uputila Kejtlin koja nije skidala oči s nje.
"Ja te svakako pitam. Želim odgovor. Da li si ti Margo koja ubija nevine ljude?"
Nevine? Da li se ova devojka šali kada joj sve ovo govori u lice?

"Ako veruješ u sve to zašto nisi prijavila policiji?"
Nije da bi od toga imali neke koristi, mislila je Margo.
"Zato što ne želim više komplikacija u životu nego što imam. Odgovorićeš mi ili ne?"
Margo je klimnula glavom pažljivo, a onda ustala od stola.
"Idemo na neko mirnije mesto."

Očekivala sam protivljenje, žestoku svađu i viku, ali nije se desilo. Kejtlin je samo krenula za mnom, mada na razdaljini. Našle smo se u obližnjem parku gde mogu da budem omamljena pogledima na decu koja se igraju. Našle smo i klupu na koju sam sela i prekrstila noge. Čekala sam ds uradi isto, a kada se odmakla što dalje može izvadila sam dve limenke gaziranog soka iz torbe i stavila jednu između Ketlin i sebe.
"Hoćeš li prestati da odugovlačiš?"
"Istina je sve što sam ti rekla. Spasila sam mnogu decu. Zaposlena sam u firmi čokolade, ali ne radim tamo."
Progutala sam pljuvačku i shvatila da ako želim da je spasim moram da budem iskrena. Potpuno.
"Radim za mafijašku grupu. Ja sam u bukvalnom prevodu lovac na glave."
Gledam ispred sebe znajući da je bleda od straha.
"Ne ubijam nevine. Ja kažnjavam one koji to zaslužuju. Kada dođe vreme pojaviće se neko ko će kazniti mene."
"Ti si loša."
Kaže i krajičkom oka vidim da se trese kao da je strah popušta.
"Provela sam godine ubeđivajući sebe u to. Ljudi koji me vole tvrde drugačije. Ne ubeđuj sebe u nešto u šta ne veruješ Kejtlin. Mrzim to."

Nemoguće je. Nemoguće je da nije bila ni malo potresena zbog ovoga što priča nekom detetu koje uskoro treba da dođe kod nje. Treba da je povede sa sobom. Da je spasi od usranog života koji živi ovde. Dođavola, mogla bi da kaže njenoj deci ovo!
I nije se zaustavila samo na tim rečima. Morala je da završi.
"Imam još četvoro dece kod kuće. Njih sam spasila od uličnog života koji su im ostavili roditelji. Najstariji sin, koji živi sa mnom, je tek pre nedelju i po dana ispričao svoju priču svom bratu i sestrama. Otac mu je ubio majku. Završio je u zatvoru. Kada sam ja čula priču ubila sam oca."
Slegla sam ramenima i ustala sa klupe da bacim praznu limenku.

"Jesi li mu rekla to?"
Upitala je igrajući se s prstima. I dalje ne gleda u Margo.
"Ne. Niti ću ikada."
"Ali to nije posao lovca na glave. Mislim, nije kao da je izdata poternica s nagradom."
Nasmejala sam se i odmahnula glavom.
"Situacija je dublja nego što želim da zađem, bezbednije je da manje znaš. Ali osetila sam...htela sam da taj čovek pati onoliko koliko moj sin pati."
Nije bilo dovoljno, pomislila je.
"Koliko imaš dece?"
Iznenada je podigla pogled da se sretne sa Margo svojim tužnim očima i Margo joj je uzvratila.
"Šezdeset troje."
Pogled joj postane bistar pošto trepne par puta u šoku. Margo nije znala kako bi neko reagovao da zna koliko je dece uzela sa ulice. Margo nikada nikome nije to rekla. Do sad. Nije bilo potrebe.
"Sve si ih spasila?"
"Nadam se da jesam."
"A...tvoja deca? Koliko imaš svoje dece?"
Margo je devojci uputila zbunjen pogled.
"To su sve moja deca."

Razumela je. Margo joj ništa više nije rekla, ali je razumela. Zaboravivši da joj klecaju kolena, devojka je ustala i u par koraka prišla Margo koja je očekivala ličnija pitanja. Pretnje da će reći nešto njenoj deci ako je odvede sa sobom. Dobila je čvrst zagrljaj. Osetila kako je vreme stalo i omotala ruke oko devojke. Njen je zagrljaj bio tako snažan da je Margo na trenutak izgubila dah.
"Povešću te sa sobom. Koliko brzo možeš da se spremiš?"
Zagrljaj je postao čvršći i kroz tu prisnost je Margo osetila zahvalnost.
"Vegas je lep. Puno je svetla i ljudi... Dopašće ti se tamo. Greg će ti prvi postati prijatelj, ima samo pet godina. Aleks će ti pokazati grad, Alisa i Natali će ići s tobom u kupovinu."
"To zvuči lepo. Hvala."
Devojka je odgovorila na ivici suza i onda pustila Margo da bi je pogledala.
"Biću spremna do sutra."
"Čekaću tvoj poziv."

Šezdeset četvoro, pomislila je Margo. Sada vas je šezdeset i četvoro.