Margo

44. deo - Kad šaputanja utihnu

Aleksija je dolazila sebi. Vrtelo joj se u glavi i mutilo pred očima, ali bila je budna i to je bilo dovoljno da joj Margo zabije Gregov džepni nož u vezanu šaku.
Vrisnula je širom otvorivši oči odjednom potpuno budna.
"Dobro. Sad kad si budna možemo da počnemo sa...operacijama."
Margo se nacerila, a plavuša namrštila kada je shvatila da još uvek ne čuje dobro. A osećala je potpuno drugačiji nivo bola. Nož joj je i dalje bio zaboden u šaku a osećala je sve vibracije, sve talase bola u punoj snazi.

Margo je bezdušno izvukla nos da bi joj ga zatim zabola u drugu šaku. Pa opet izvukla. Pa opet zabola. I opet izvukla. Uživala je u navalama vrisaka i u njenom bolu.
"Molim te! Molim te prestani! Učiniću sve što tražiš!"
Nije joj trebalo dugo da preklinje.
"Umeš da oživiš mrtve?"
Margo je podigla obrve lažirajući nadu u osmehu, a kada se plavuša namrštila suza joj je skliznula niz obraz i Margo je slegla ramenima.
"Šteta za tebe."
Margo je izvadila elektrošoker iz torbe i prislonila ga na Aleksijinu nogu.
Nakon par sekundi se opet.
'Velika šteta', pomislila je Margo i pogledala ka torbi punoj spravica za mučenje. Imamo vremena.

Kada se opet probudila plavuša je osetila veliku navalu bola, ispustila prestravljen krik i tada videla da i osoba preko puta nje vrišti. Ne. Nemoguće. Ne može biti. Vrisnula je pred ogledalom, ali lice koje je gledala uopšte nije bilo njeno. Bilo je iskasapljeno, isečeno, bolelo je užasno. Krajevi usana su joj isečeni, po rukama ima rombove napravljene tako tankim žiletom da se čini kao tetovaža, a prokleto su duboke i opet toliko plitke da ne dosežu vene. A noge, o bože...njene noge. Slomljene, iskrivljene...
"Ne! O Bože ne!"
"Da, o Bože da!"
Margo joj se smejala sa dovratka. Imala je cela dva sata da otkrije koliko joj treba da se probudi. Posle dve injekcije koje je iskoristila da bi je držala dovoljno dugo u nesvestii trebalo je cela tri sata da se probudi. Pre pet minuta je ubrizgala i poslednji pojačivač bola i ovo će, Bog joj je svedok, da boli pakleno. Potrudiće se.

"Kučko! Ne mogu da verujem šta si uradila, ja..."
Vrisnula je kada je probala da pomeri noge. Da...to je bol očajnika. Otrovni pogled je uputila Margo i kada je primetila samozadovoljni osmeh bilo je dosta. Otrovni osmeh je stegla na licu iako su je usne bolele od toga.
"Sećam se jednog od klinaca kog sam poslednjeg ubila. Džeremi beše. Ispričao mi je da si ga uhvatila tokom pušenja mnogo starijem delikventu. Bio je primoran, uplašen, prodat, tako reći... Ali dođavola dobro je to radio pre negp što sam mu odsekla kitu i zabola mu štiklu u mozak!"
Margoin osmeh je spao i odmah je šutnula džak koji se prosuo. Ružičaste štikle su virile iz njega i tada je plavuša shvatila da je zbog gneva napravila užasnu grešku.

"Zažalićeš."
Margo joj je prišla sa skalpelom i pozvala jednog od dva čoveka sa dovratka.
"Drži joj usta otvorena."
Uprkos svom otimanju čovek je bio snažan i neumoran, a Margoin skalpel je bio tako prokleto spor... Ubadao je i ubadao i toliko je prokleto bolelo...gutala je pljuvačku, gušila se u sopstvenoj krvi, a baš kada je mislila da je gotovo osetila je pritisak zuba. I videla bušilicu s izgraviranim slovima.

Pola sata kasnije Margo i Feri su brisali ruke.
"Kada smo gotovi ovde gospođo? Uskoro će doći ljudi i proveriti brvnaru. Ovde nije sigurno."
"Onda moram da ubrzam proces kažeš?"
Nije joj se to dopalo, uživala je u vađenju plavušinih zuba. I sečenju jezika. Kad smo kod jezika... Uzela je teglu u koju ga je stavila i promućkala je. Koliko bi bilo odvratno pojesti sopstveni jezik?
A onda se približila neudobnoj drvenoj stolici i stala ispred ove...karikature od osobe koja je bezglasno plakala.

"Mora da je sranje ne biti u mogućnosti da mi kažeš koliko me mrziš. Gledaj to sa vedrije strane...kad budu čistili tvoj leš neće morati da peru tvoje veštake."
Margo se zacerekala a onda nagela preko stolice.
"Zapravo...neće ti niko čistiti leš. Verovatno će te baciti u šumu gde će te pojesti svakakva stvorenja koja samo čekaju na neko meso. A sve tvoje akcije...svo Aleksejevo bogatstvo pokloniću ustanovama za nezbrinutu decu. I nakon tebe, Aleksija...usvojiću mnogo dece i imati kako da ih podižem."
Nasmešila se, a potom je uhvatila za kosu i povukla na dole. Plavuša je nesvesno otvorila usta i dočekala svoj jezik zbog čega se koprcala sve dok nije osetila da mora da ga proguta kako bi nastavila da diše.
"Kada ti budem zabijala štiklu u glavu želim da imam dobar pogled na tvoju lobanju. Ovo ti i tako više neće trebati."
Prodrmala je njenu kosu.

I baš kada se Aleksija u potpunosti oprostila od svog života, kada je bila spremna da umre - a znala je da neće skoro - odmahnula je glavom.
"Ne klimaj se, krv ti izlazi iz usta. To je odvratno. Znaš li koliko se ljudi ovde trude da održavaju ovu brvnaru?"
Mumlala je i pljuvačka pomešana s krvlju joj se slivala niz bradu, a Margo joj je dala papir i olovku a potom oslobodila ruke. Čoveče, ta krv je zaista svuda...mislila je gledajući zadovoljno u svoje prvo telo koje je držala u životu toliko dugo. Cela noć. Pet sati, plus prednost koju joj je dala.
Kada joj je ova pružila papir pisalo je: "Rejčel je dobra striptizeta.", "Brodi je bio dobro topovsko meso", "Posle mene će doći mnogo drugih... I mnogo prljavština o deci koju je ubila. Margo se nasmešila gužvajući papir u ruci, a onda bacila pogled na glupo skupljenim usnama koje su pokušale da se izviju u osmeh.
I onda je zvala Ferija.
"Slomi joj prste, odseci bradavice i zabij noževe u dlanove ponovo."
I otišla da potraži skalpel ponovo kako bi joj ogulila kožu zajedno s kosom.

Vezanih nogu i ruku, umotanu u debeo prekrivač Feri se vratio do broda. Grubo je bacio telo koje se koprcalo na zemlju a Margo je stala na dovratak kabine.
"Otkrij je."
Učinio je to i pomerio se da b Miargo posmatrala ono što je uradila.
Isečena i slomljena, probušenih bubnih opna...i dalje je bila živa. A oči? Ne...želela je da bude poslednje što ova glupača vidi pre nego što crkne. Tek onda će joj izvaditi oči.

Margo je pretpostavljala da joj je to kazna zbog ubijanja nevine dece i zahvaljivala se bogu na tome što je izdržala sve njene spravice. I tako, zadovoljna, zgazila je lobanju gospođice Pink sa štiklama zašiljenih vrhova. Slušala je kako se lobanja lomi i osetila se odmorno, spremno za polazak. Telo joj je zadrhtalo i nasmešila se Feriju koji je nakratko uzvratio osmeh.

Šaputanja su konačno utihnula.

Uzvici su najzad prestali.

Ostalo je samo olakšanje.

I kada su, mnogo kasnije, Hidre došle na brod poplavljen vinom, pronašle su golo iskasapljeno telo žene koja im je bila partner i znale su da je ona bila velika greška. Odlučili su da to zaborave.