Plava krv

Jezik ti je pojela cica maca?

Kao I svakog najobičnijeg jutra, spuštala sam se niz stepenice zadivljeno gledajući hladno, ali sunčano jutro, kroz veliki stakleni zid.

Stavljam sat na ruku, a za njim nižem I dve končaste, šarene narukvice.

"Altera dušo, požuri, zakasnićeš u školu!" - oglasi se moja tetka sa prizemlja.

Spuštam se lagano u kuhinju gde osetim dva topla, smeđa oka na sebi I automatski se nasmešim.

"Tetka, pa nisi morala ovoliko da se mučiš, mogla si da spavaš bar još sat vremena."

Glavom pokažem ka stolu prepunom  hrane u različitim formama I oblicima.

"Nikakvo to mučenje nije. Uglavnom, pojedi doručak, popij čaj I trk u školu, imaš bus za 15 minuta, idem ja sad." - poljubi me u teme I brzo odmarš1ira napolje.

"Vidimo se." -kratko dobacim I nastavim svoju uobičajenu rutinu.

Mozda sad mislite kako je teško osetiti tetkin poljubac umesto majčinog za dobro jutro I u pravu ste, jeste.

Ali, da sam stala tada kada se sve skotrljalo niz brdo, ko bi produžio Agardovu lozu?

To je valjda nesto što me svakog dana tera da ipak ustanem iz kreveta.

Konačno, uzimam stvari I pratim put stanice.

Tamo zatičem bus, malo ubrzam korak I za tren se ponovo nalazim u zagušljivom prostoru ispunjenom nekolicinom neurednih studenata, jednim čudnim srednjoškolcem kog često viđam I za kog sam ubeđena da je I sa 18 godina zaluđen nindža koranjačama, par znojavih penzionera sa ispoliranim cipelama spremnim za večerašnju igranku zvanu "slatkih 70" Nikad nisam razumela zašto bi neko njihovih godina uopšte išao na tako nešto.

Stavljam ruke u džepove I sa uobičajenim smorenim izrazom lica, napuštam autobus.

"Zar ti apsolutno nikada ne stižeš na vreme?" Oglasi se ubrzo moj najbolji drug Tarik, ujedno par iz klupe kog pored retkih osoba jedino podnosim.

Išla sam sa njim u osnovnu I evo vec 4 godine u srednju. Visok je oko 1'80 I fino je gradjen. Ima najobičniju frizuru I sitne, crne oci. Sve u svemu, zanimljiv je I nije osoba koja previše želi da zna.

"Da je nešto bitno, stigla bih na vreme." Dodala sam.

"Isti stav 12 godina". Tarik samo uzdahne uz prevrtanje očima.

"Zato što se ništa u ovom jebenom svetu nije promenilo već 12 godina!"

Vadim knjige I spuštam ih na sto.

"Slažem se, ali ti znaš da bi većina naše škole umrla samo da vidi tvoj blistavi osmeh. Devojko, zašto ne koristiš svoje prednosti?" Namigne mi  I zagleda se u jednoličnu profesorku geografije koja je redovno 45-minutni čas pretvarala u dugačku depresivnu misao.

"Ne znam, možda se još nije pojavio neko dovoljno vredan."

"Ne, ipak je to samo zato što ne znaš da se zabavljaš." Nasmejao se na šta sam ja širom otvorila usta I zablenula se u njega.

"Naravno da umem da se zabavljam."

"Ne, ne umeš. Seti se zabave kod Kristin I Kejsi u trećoj godini, kad te je onaj lik pitao za ples, a ti mu kolenom uskratila potomke."

"Kao prvo, nisam ga uopšte toliko jako udarila, a kao drugo, lik je bio pijan I pokušao je da me poljubi!"

Vec sam bila okrenuta ka njemu skoro sigurno povisivši ton I znajući da profesorka često ne obraća pažnju na nas iz predposlednje klupe.

"Ono sto sam hteo da kažem je da bi mogla malo da spustiš gard. U ostalom, kad si poslesnji put bila u vezi?"

Zagledam se u svoj odraz na staklu prozora I pomislim kako je možda u pravu.

Odavno izbegavam veze I zabavu zadržavajući svoje misli koje me sa razvitkom razuma I godinama, sve više potiskuju. Razmišljam kako bih mogla išta promeniti u svom životu I bar malo smanjiti tugu za svime što ovom svetu fali, za svojom slobodom I pravim identitetom, a zapravo nikada nisam shvatila da ovaj život, baš kakav je I ne mora biti toliko loš.

Iz misli me prekine piskav glas profesorke.

"Altera, možeš li nam reći gde smo stali?"

Rukom mi je pokazala veliku knjigu sa natpisom "Geografija 4".
Istu onu koju ja nisam ni otvorila...

Dan je prošao relativno brzo I već je par minuta do 19:00h.

Lagano sam koračala ulicom sa Lorin, mojom dobrom drugaricom iz IV5, dok smo pričale o sutrašnjoj igranci.

"Sviđa mi se kontekst žurke, ali naziv je malo ofucan."

Listala je svoju digitalnu kolekciju cipela, odlučujući šta bi da obuje.

"Rane '90-te? Cela žurka I jeste na tu foru."- bezrazložno sam dodala.

"Mogla sam da smislim bar 10 privlačnijih imena."

Nasmejale smo se.

"I? Koje na kraju obuvaš?" Prišla sam joj primetivši da se još nije odlučila.

"Um, dvoumim se između ovih."

Pruži mi telefon I promeni dve slike.

"Ove plave su slatke."

"Da, u pravu si, a šta ti oblačiš?"

"Ne znam idem li uopšte."Prevrnem očima I zagledam se sa strane.

"Naravno, da ideš! U poslednje vreme samo učiš, imaš besperkorne ocene I tvoji roditelji se sigurno ponose tobom, pustiće te valjda?"

Zanimljivo je to kako sam I sama izostavila priču o roditeljima I svaki put me iznova iznenadi kad ih neko spomene kao stalni deo života. Ipak, kao I do sada, zataškavam istinu I pravdam se.

"Ne znam, stvarno nisam za staromodnu, bezritmičnu muziku sa nerazumljivim I pogrešnim pojmovima. A i zar tamo ne idu obično samo parovi?"

"Ako dođes sama, imaš vece sanse da nadjes nekog srecnika."

"Uf, ne znam."

"Hajde." Pogleda me molecivo I natera da popustim.
Koliko mogu izgubiti zbog jedne zurke?

Ostatak dana, provela sam kao I obicno. Predvece sam izasla sa Ronaldom I Doli, prijateljima iz odeljenja.

"Danas delujes nesto tmurnije nego juce, zasto svaki dan tako?" Kao I uvek dobacio je Roni (Ronald) dok smo cekali da se Doli vrati iz prodavnice."

Lagano je izvadio cigaru iz kuije, prvobitno me ponudivsi.

"Drago mi je da svi to primecuju. Nego, pusti to, kako je bilo na utakmici u sredu?" Kao zainteresovano, prekratila sam vreme I odbila cigaru,skrenuvsi pogled.

I po obicaju, Roni je poceo da pricao o kosarci kao I uvek, sa velikim sjajem u krupnim zelenim ocima kadkad zabacujuci kosu.

I nisam ga preterano slusala gledajuci u stazu ispred sebe, razmisljajuci o svemu.
Toliko odsutno da je moj mozak okolinu pretvorio u mutnu sliku. Verovatno sam zato slucajno ispustila telefon ne primecujuci visoku musku figuru koja se, kad sam se sagla da dohvatim telefon, sudarila sa mnom I uz psovke pomerila par koraka u nazad.

Ispravila sam se I pogledala ga sa podignutom obrvom slusajuci pogrde nazive koje je izgivarao spustajuci se da pokupi neke fascikle.

U pocetku, to mi nije bilo nista specijalno, nisam marila za psovke smisljajuci koju opasku bih dobacila kad konacno zatvori usta.

A onda je podigao pogled. Kapuljaca mu vise nije prekrivala lice andjela. Bio je cisti odraz savrsenosti. Oci boje neba I lesnika u zanimljivoj mesavini, ravan nos, guste ali sredjene obrve I usta u ravnoj ostroj liniji. Naglasene kosti vilice I predivna neuredna frizura. Ten smrtno pozeljan svakome ko zeli idealnu boju. Zanemela sam. Nikad nisam videla lepseg decka. (Procenila sam mu oko 20 godina).

Namrsteno me je pogledao te je to verovatno znacilo da je red na mene da uzvratim neku opasku.

Blago sam rastvorila usta ali reci nisu izlazile.

Okrenuo se, samo otresavsi prasnjavu fasciklu I brzo produzivsi u suprotnom smeru.

Ali moj mozak registrovao je samo zadivljenost.