Plava krv

Dobrodošao u Vegas.

Artureva perspektiva

Crno. Sve je crno. Nema svetlosti da pomiluje moje usnule kapke, a ja je ni ne želim. Ono što sam iz dubine duše želeo, više ne hoda, ne diše, ne zamahuje svojom predivnom smeđom kosom I ne miluje reči svojim usnama zbog mene.

Nisam uspeo. Prvi put nešto nisam uspeo, a cena je prevelika.

Bol. To je ono što osećam. Tako strano, a tako jedino što mi preostaje.

Da li da se krivim što sam pustio nekoga u svoje srce ili što nisam uspeo da ga tamo I zadržim?

Svi sigurno znate taj osećaj kad uradite nešto prvi put u životu.

Eto, ja sam danas prvi put osetio šta znači izgubiti nekog do koga ti je stalo.
Danas kad sam video moju princezu nepomičnu, dok su joj ruke puštene oko tela, a lice okrenuto da mirno gleda ka nebu, prvi put sam osetio stakličastu tečnost u očima.

Ja sam kriv. Ponavljao sam sebi.

Upijao sam svaku njenu savršenu crtu lica I svaki centimetar njene kože koji nije bio prekriven bordo haljinom.

Krevet na kom je ležala, stajao je na sred centralne sale u centru dvorca SentKarlintonovih, po mojoj želji.

Nek se bar još par dana svi podsećaju na to, ko je ona bila i koliko bitan deo najjačeg kraljevstva je predstavljala.

Idalje ne mogu da verujem da je nema. Prošlo je nedelju dana od njene smrti, ali joj je telo u istom stanju, jer zbog plave krvi nikad neće propasti. Zauvek će me podsećati da je baš ona bila prva osoba do koje mi je stalo I prva osoba zbog koje sam nekoga prebio skoro do smrti. Gad koji je pucao na nju, imao je sreće što su me odvojili od njega pre završnog udarca. Ipak, rekao sam mu da ništa nije gotovo I da ću se jednom vratiti po njega. I hoću.

Ne mogu da verujem da nisam stigao na vreme, a samo su sekunde falile.

Ne mogu da verujem da je tako malo falilo da postane moja kraljica I da zajedno zavladamo svim kraljevstvima.

Ne mogu da poverujem u to šta bismo sve doživeli zajedno, samo da sam stigao par sekundi ranije.

Ne mogu da verujem da je od mene napravila čoveka kome više nije stalo samo do krune.

Ne mogu da verujem da joj nisam rekao koliko mi znači.

I na kraju. Ne mogu da verujem da je prva osoba koju sam zavoleo, ubijena pred mojim očima.

Moja kraljica. Moja žena. Moja Altera.

Pred očima mi se neprestalno vraćaju iste slike I zvuk pucnja, momenat kad pada na pod zatvorenih očiju, dok se plava tečnost širi oko nje. Trenutak kada sam skočio na monstruma I zaboravio za svoj kodeks o ne ubijanju. Bio sam spreman da ga otpišem sa zemlje, samo da me nisu zaustavili.

Pao sam na kolena spuštajući usne na njeno rame. Zatim sam čelo prislonio na isto mesto I pustio svaku reč iz sebe.

"Kako si mogla da me ostaviš? Ne možeš sada da odeš! Ti veštice, uvukla si mi se u srce I sad ležiš tu, radeći šta? Ništa!" Nisam više mogao da izdržim. Za mene su emocije nešto strano, kako ih uopšte kontrolisati?

Vikao sam stežući prstima njenu bordo haljinu.

"Hajde! Ustani! Ustani ti drznice jedna! Zašto samo tako ležiš?" Sve, od mojih osećanja do cele situacije bilo mi je skroz nepojmljivo.

Dah mi se ubrzavao I sve oko mene, sem njenog lika, postajalo je mutno I nevažno.

Zaboravio sam kako se diše, govori, živi. Ma ništa mi nije trebalo. Hteo sam samo nju.