Plava krv

Tvoj izbor je načinjen

Ponekad se stvarno pitam, može li san biti beg od realnosti. I, da li bežimo ako san traje duže od problema?

Nisam dovoljno čekala da bih saznala odgovor. Sveža jutarnja svetla probijala su se kroz staklo prozora I oduzimala mi moj "beg".

Prvo što mi je zapalo za oko bila je sasvim nepoznata soba slična onim iz bajke sa princezama. Da li se neko šali sa mnom?

U 21. Smo veku a neko još preferira paperjaste jastuke krutog dizajna I sobe veličine kuće?

Nekada jesam živela u dvorcu. Ali bilo je davno. I sećam se da niko nije  morao redovno da se oblači u neudobne korsete I tradicionalne haljine. Samo za proslave.

Oko mene, sav nameštaj je bio u nekom pozlaćenom tonu. Od samog kreveta pa do najmanje čaše na stočiću.

Kad smo kod toga, pored čaše nalazile su se I tablete, verovatno za glavobolju koju sam imala.

U jednom trenutku, sva sinoćna sećanja navrla su mi tamo negde u centru mozga I ruke su mi zadrhtale.

Više nisam razmišljala ni o dizajnu ni o bolovima u glavi, bilo mi je bitno samo da pobegnem iz ove kuće. Ili čega god.

Moji instinkti za preživljavanje su proradili I potrčala sam ka vratima, spremivši napregnute mišiće na bilo šta.

Pa, bilo šta sem onoga što sam videla.

Dugački hodnik u koji sam upravo uletela bio je okrečen nekom tamnom teget bojom sa fenjerima I slikama na zidovima. Nije mi umaklo da su se iznad njih nalazila I normalna svetla kao I video kamere.

Pod je bio popločan nekim uglađenim, skupocenim kamenim pločama.

Potrčala sam desno ugledavši svetlost velikog prozora.

Ali baš kad sam htela da provirim kroz njega I uverim se gde sam to tačno, nežne ruke su me primile u zagrljaj.

"O, hvala Bogu da si dobro. Šapnuo mi je poznati glas moje tetke." Toliko sam bila zbunjena I iznenađena da mi je poslednje na umu bilo da joj uzvratim zagrljaj.

"Gde smo mi to?" Upalašeno sam je pitala.

Pre svega podarila mi je jedan odobravajući osmeh, a zatim počela da me vodi natrag ka sobi.

"Verujem da si jako zbunjena I da neko tvojih godina iz vremena u kakvom živimo jednostavno ne shvata zašto bismo bili na dvoru ali iskreno, zar ne prepoznaješ porodicu sa slike?" Njene reči naterale su me da pogledam slike na zidovima malo bolje. Ali samo jedna mi je zapala za oko.

Na njoj je bila srećna porodica. Pre svega, muž I žena sa bebom u ruci. Dečak, čini mi se. Ali specifičnos kod oca I sina (ne I žene), bile su te neverovatno plave oči čija se boja nije mogla uporediti sa ničim ovozemaljskim, a koje je posedovala samo jedna kraljevska porodica.

- SentKarlintonovi. Pomislih.

Slušala sam o njima još na predavanjima iz detinjstva. Po pričama, oni su oličje najhrabrijeg, najpoštenijeg I najbogatijeg vodećeg kraljevstva koje je 11 puta uzastopno birano za lidersku kraljevinu. Ali od kad je planeta postala slobodno mesto, a kraljevski život nešto samo formalno, oni žive svoj miran život, sa malom količinom ratovanja za presto I obavezama, bar tako ja mislim. Čula sam da imaju prelepog princa prestolonaslednika kakav se dosledno može samo sanjati I da je srećnica ona koja bude izabrana za novu princezu ali me te glasine nisu zanimale, jer sam odavno izašla iz formata kraljevskog života odlučivši da se prilagodim 21. Veku. I šta ćemo mi onda u njihovom dvorcu?

Iz misli me trgne topla ruka na mojim leđima.

"Dušo, što si se tako zamislila?" Nežno je dodala tetka umirujući me.