Plava krv

Potrudi se da niko ne vidi

Nikada me nista nije naveleo na predugo razmisljanje. Ili kada se to, u retkim slucajevima, desavalo, bilo je o svrsi zivota. O cemu sada razmisljam dok gledam ovaj kisoviti dan sa toplom cokoladom u ruci I knjigom cije reci postaju providne u mojim ocima?

Nikada u zivotu nisam razmisljala o sebi I onim glupim pitanjima na temu fizickog izgleda. Ali sada ne znam sta se desava. Do malo pre, stajala sam ispred ogledala I razmisljala o tome jesam li debela. Ljudima bi obicno razdvojene butine, ravan stomak I uzak struk bili dokaz zgodnosti ali I sa svim tim, nisam se tako posmatrala. Nikad nisam imala prevelike atribute I mogu reci da nisam niska. U stvari, sredje sam visine, ako vam to nesto znaci.

Sve u svemu, smatrala sam I smatram da nema potrebe oblikovati svoje telo ako se u stvari ne osecas ispunjeno. Ovako si samo ljustura. Lepa ili ne, samo ljustura. To nikom nije dovoljno, zar ne?

Ali danas, moram priznati I ja sam posvetila poduzi pogled onome sto ljudi vide golim okom.

Kad sam shvatila da dzabe buljim u knjigu kad su mi misli na desetoj strani neceg pedesetog, uzela sam cesalj I pocela cesljati svoju dugu smedju kosu.

Ako mene pitate, da, braon kosa jeste nekako obicna, ali ni prosecni izgled coveka ne govori o njmu je li poseban iznutra.

Mozda ste primetili da nekad preterujem sa klasikom I svim tim metaforickim glupostima ali istina je.
Mada ni sama ne volim kad ljudi pricaju samo u tim recenicama I naj omrzeniji mi je onaj izraz "oci su prozor duse".

Recimo, moje oci su plave, svetlo plave, ali ne smatram svoju dusu skroz cistom. Svi gresimo.

Ljudi umeju da kazu da sam fina I dobra iako prevrcem ocima, psujem, 70% se ne ponasam kako prilici jednoj finoj devojci.
Toliko o tome.

Misli mi se rasprsuju kao staklo kad cujem ustruceno kucanje na vratima I tihi glas moje tetke.

"Duso?" Polako proviruje glavom I za trenutak ponovo uocavam te smedje oci u mojoj sobi.

"Molim?" Uzvratim tiho ali ne jer se prema tetki osecam distancirano vec zato sto danas nije neki od mojih dana u kojima sam harizmaticna I prepuna energije.

Na moj odgovor ulazi u sobu I prvo sto na njoj primecujem je duga, elegantna, zelena haljina sa umerenim I ne previse uocljivim draguljcicima, jedna haljina kakva bas prilici cetrdesetpetogodisnjoj zeni.
Nije preterano uska I nista ne istice previse.

"Sta mislis?" Sigurno a opet pomalo bojazljivo kaze.

"Mislim da ce se dopasti kome god da je namenjena." Blago se nasmejem I ustanem uzimajuci jednu od svojih srebrnih ogrlica te joj je zatim pruzim uz siroki smesak.

Uzdahne I uzvrati srecni izraz lica.

"Nadam se da hoce." Doda.

Nakon sto jos malo podazgovaramo I pomognem joj da se opusti pre dejta, napusta sobu kao bomba samopouzdanja sto je uvek I bila.

Iz nase male konverzacije saznala sam da joj se doticni gospodin jako svidja I iskreno...srecna sam zbog nje.

Ujutru sam u skolu usetala neobicno vesela.
Ljudi u busu se nisu cinili toliko depresivnim, sunce se naprosto smesilo a ljudi u skoli nisu bili toliko zamarajuci.

"Nisam siguran koja, ali neka dioptrija mi je potrebna." Tarik me je zaprepasceno zagledao pritom izgledajuci vrlo nesigurno I svecano.

"Da li se ti to smesis?" Dodao je.

"Zasto je to, za ime sveta, tako cudno?" Pravila sam se da ne znam o cemu prica.

"Zato sto te od 2 razreda osnovne nisam video srecnu, iako verujem da povod za tugu ni ovako nisi imala." Opravdavao se dugim I brzim recima.