Plava krv

Neka igre počnu

Piščev P.O.V.

Da li je u životu moguće ostati pri istom cilju? Onom jednistvenom? Ili mi uvek posrnemo napred hvatajući tlo pod nogama da stignemo negde, a kad se tamo nađemo, pitamo se "Kako je do ovoga došlo?". Pitamo se, jesmo li mi baš to hteli ili smo upali u rupu iznenađenja, vođeni utiskom i emocijama? A onda, kad sednemo I pogledamo u slobodne noćne zvezde kako krstare nebom i veselo se osmehuju mesecu, nadamo se da će nam ukrasti taj sladak, zavodljivi san, da nas bar malo zagolica I izvede iz bujice nelagode I problema sa kojima se borimo.

Drhtavih nogu I ruku nemarno puštenih sa strane, Altera se I ove večeri vraćala sa tretmana. Uvek se osećala iscrpljeno posle dvočasnog razgovora sa psihologom. Iako joj je to pomagalo da se bori sa noćnim morama kojih ne može da se reši već pet godina, ipak nije mogla da porekne umor. Najteže bi joj padali momenti u kojima svoju dušu otvara plaćenom profesionalcu, ma koliko korisno to bilo. Nije želela da priča o senama I svojim vriscima kada se duboko u noć probudi mokra od znoja, sama u prostranoj, mračnoj kući.

Altera nikada nije bila od onih osoba koje se žale Ili pak priznaju svoje slabosti. Uvek se svima samouvereno osmehivala I šarmirala pojavom, a samo ona je znala koliko je teško biti u njenoj koži. Ali nije uvek bilo tako. Pre pet godina prvi put je našla svoj mir, svoju sreću, osobu u čijim se rukama njeno srce neumorno greje. A šta se desi kada ljudima date moć? Oni vas povrede. Altera je u to čvrsto verovala.

Od dana kada je otišla iz dvorca, ona više nije ista osoba. Sada nije ona nežna I naivna devojka, krupnih, svetlucavih, plavih očiju, punih ljubavi I čistote. U njoj se stvorio otrov koji teče venama, sigurne, proračunate I pre svega žene koja neće dati da je iko više povredi. Ona ne gazi po osećanjima ljudi, samo prosto štiti sebe I neguje dostojanstvenost. Ne dozvoljava da joj drugi vrte um lažnim osmesima I neiskrenim, toplim rečima. Sada je sigurna u svoje kvalitete I zna da nikada neće ponoviti istu grešku kao tad. Istu grešku koja ju je umalo koštala zdravog razuma.

Da u najtamnijim trenutcima nije bilo ljubazne gospođe Grejs I njenih kvalitetnih terapija, ishodi bi bili drastično drugačiji.

Ali nisu, I Altera je zahvalna na tome.

Nakon što se udobno smestila u svoj plavi mercedes, uputila se kući. Otvorivši velika drvena vrata, Alteru je ponovo zapljusnuo taj divni miris doma, sigurnosti, samoće. Ljudi bi je stalno pitali "Zašto ne nađeš nekog, pa nećeš valjda doveka ostati sama?"  I Altera bi se stvarno nadala da neće, ali niko je nije razumeo. Nju nisu mogle da zaleče žurke I provodi, pa I posao je samo površno odvlačio pažnju. Njoj je trebala ljubav. Ona prava.

Mnogi muškarci su za njenim zgodnim telom I duhom odsečne drznice balavili na svakom koraku, ali njoj je to samo zadavalo muku.

Svi žele isto. Mislila je. Svi žele samo seks.

Svejedno, šta god da se desi, Altera nije dozvoljavala da joj išta remeti posao. Zato je I bila jedna od najuspešnijih.

Ušavši u kuću, svukla je košulju sa svojih ramena, izašla iz uske, formalne suknje, I zaputila se pravo u kadu punu tople vode. Opustila se uz opojni miris ruža i kokosa, puštajući da misli same gube boju pod osećajem koji je stvarala penušava kupka.

A onda, celo opuštanje utihne pod zvukom dosadnog telefona.

"Halo." Javila se nakon drugog zvona.

"Hej devojko, gde si onako isparila one večeri?" Zakreštala je Lorin. Altera je volela svoju najbolju drugaricu, ali takođe je mislila da ova stvarno nekad nema smisla za bitne stvari.

"Gde god, bilo je bolje nego na toj žurci." Otpuhnula je uranjajući dublje u prijatnu, toplu vodu. Poduzimali su je žmarci kad bi se setila te noći I vrlo realistične iluzije Artura. Kao da je stvarno bio tamo. Ali nije I ne sme da me pronađe. Ne sada, kada se konačno oporavljam.