Plava krv

Strela u pištolju

Korak po korak. Tišina je sve veća.

Negde je oko 5 popodne, a u kraljevstvu već polako pada mrak. Pripisujem to Novembru.

Hodam po dugačkoj stazi prostranog vrta dvora, a pored mene pozorno korača stražar, lično namenjen za moju zaštitu van dvora u Nju Hejvenu. Ne znam ko je, zbog te smešne maske, ali se iskreno I ne interesujem previše. Ne treba mi pratnja, neću umreti od 20 koraka van sigurnosnih zidova. 

Sve je tako prelepo I harmonično, a misli kao da dobijaju boje u ovom raju na zemlji.

Tup - tup. Slušala sam potpetice svojih kožnih čizama kako udaraju u beton ispod tepiha šuškavog lišća, misleći da sam ili luda ili zaista ovde ne čuješ ama baš ništa.

Kosturi niskog, golog drveća pravili su znatni hlad pod zalazećim suncem, dok su im se grane blago savijale ka stazi praveći prirodni luk.

Kud I kamo, kad skreneš pogled, mogao bi videti visoku drvenu pečurku sa uglačanim, lakiranim klupicama, mirne, tamne boje.

Još par sporih koraka I već smo bili kod kružnog proširenja staze, na čijem se centru nalazila velika ovalna fontana. Bila je u vidu žene u prirodnoj veličini, dok joj je iz posuda u savijenim rukama, tekla bistra, prozirna voda.

Spustila sam ruku u hladnu tečnost I sela na betonsku ivicu.

"Da li bi Vam smetalo da ostanemo ovde još koji minut?" Pristojno sam upitala ravnodušnog stražara.

"Nije na meni da Vam odobravam I branim, Visočanstvo."

"U tom slučaju, sedite, pridružte mi se."

Pokazala sam mu bradom ka cvetnoj baštici par metara od nas. Iznad puzavica, raznolikog cveća od kog sam prepoznala samo sedume, perene I zvezdane, lebdeo je vir šarenog, opalog lišća u nekim hladnim bojama jeseni.

Vetar se poigravao sa svime što je dovoljno lagano da uzleti, praveći predstavu za dva slučajna gledaoca.

Visoka figura, spustila se do mene prateći pogledom isto mesto.

Nismo se gledali, slušajući svet oko sebe kao I disanje jedno drugog.

"Zašto nosite tu masku?" Pitala sam kao da me je kopkalo.

"Deo posla." Začula sam duboki muški glas, koji se još više produbljivao ispod tkanine.

"Mogu li Vas zamoliti da je se rešite, nismo neprijatelji." Staloženo sam rekla I prebacila pogled na njega.

Par puta je uzdahnuo I na posletku klimnuo glavom, povlačeći tu barieru tajnovitosti, sa svog lica.

Zatreptala sam u nekoliko navrata blago šokirana. Ali trudila sam se da se to ne primeti pa sam rukama nastavila da se oslanjam na kamenu ivicu fontane ispod sebe.

Nisam prepoznala dečka, ali podsećao me je na pravi muški top model.

Trunčicu previše istaknute vilične kosti, zelene oči I kosa u nekoj svetlijoj boji žita. Da, bio je stvarno lep. Videla sam I bolje, ali priznajem da mu je osim prenaglašenih crta lica, malo toga falilo.

Skrenula sam pogled I blago se nasmejala.

"Eto, tako je bolje. Da li ste do sad uopšte mogli da dišete?" Bocnula sam ga.

"U stvari, bolje je dok ne dođemo nazad u dvor. Ne smem tamo bez maske."

Nisam postavljala pitanja, samo klimajući glavom.

Ponovo je zavladala tišina.

Neprijatnost je kuljala u vazduhu, pa sam odlučila da ovog puta ja budem hrabrija.