Plava krv

Sećanje u senci

Prosto ne mogu da poverujem da se sve desilo. Već se desilo. Tako brzo.

Ni sedma flaša nekog nebitnog pića mi nije zamutila misli dovoljno. Svaka slika od tog kišnog dana kada me je ostavila, idalje je urezana u mom sećanju.

A ipak, njene oči su me nejviše pekle. Taj surovi pogled obgrljen kesicama I nepravilnim linijama od nespavanja. Gledala me je kao najvećeg kretena u univerzumu. Što verovatno I jesam.

Njene meke, pune usne, nabrekle I blago napućene, bez reči su me privlačile I dobro se sećam da im po poslednji put nisam odoleo. Jesam li je povredio tim poljubcem? Ne znam. Ali  trebalo mi je to. Trebala mi je ona bar još jednom.

Još se sećam njenih drhtavih prstiju na dršci kofera, dok se trudila da deluje sigurno, mada sad sve više sumnjam u to.

Pamtim svaki jebeni osećaj u mom telu, kada se tek tako okretala od mene, I bez reči mi stavila do znanja da se više neće vratiti. Tada sam hteo da padnem na kolena I molim je da mi oprosti, ali moj ponos je sagradio toliko čvrstu masku, da sam I sam sebe jedva prepoznao.

I tako, iako sam sebi obećao da neću, pustio sam je da ode. Dozvolio sam joj da okrene novu stranicu svog života, u kojoj ja verovatno neću biti čak ni bledo sećanje. 

Kakav sam ja moron!

Bacio sam praznu flašu u pravcu zida, I u trenutku su se po sobi razleteli komadići stakla.

Šta sam ja bez nje? Definitivno ne ono što sam bio ranije.

Mislio sam da me nikada neće slomiti mnogo veći ljudi, mnogo snažnije sile, a eto, pobedila me je pojava nešto viša od 1,65 m. Ostavila me je sa otvorenom ranom koju ovaj glupi alkohol neće umiriti.

Kako sam dozvolio da mi se tako uvuče pod kožu? Druge su mi se žene na svoju volju bacale pod noge, a ja ih izbirljivo uzimao I bezdušno koristio onda kad to želim, ali ona...
Ona je vikala na mene, okretala mi leđa, lupala vratima pred nosem, a ja je zavoleo. Da, volim je. Još jedno saznanje.

Možda me je privukla njena čupava, prkosna narav, možda me je dokrečio njen sanjivi glas na mojim grudima, I osmesi kad nam se usne spoje.

No, šta god da je pokušala, uspela je.

I nikada ne bih ništa drugačije uradio, jer na kraju dana, ovako je bolje. Ona je ta sa željom da okonča sve iole lepo, ne ja. A da samo zatvorim oči I okrenem glavu na to što lako odlazi I sve ostavlja, ne mogu. Ljut sam na nju, a znam da sad kad bi se pojavila, samo bih joj ponovo posesivno obgrlio usne. Eto šta mi je uradila.

Da li je ikada osećala nešto slično onome što sam ja? Ne, očigledno nije.

No, dosta patetike. Mala veštica me neće ubiti, iako je u meni ostavila duboki ponor.

Da li se osećam kao da bih zaplakao?
Ne, ja nikada ne plačem.
Teško podnosim tu prazninu iznutra I u glavi mi neprestalno odzvanjaju reči:
Moja Altera me je ostavila.

Ali uspeću ja nju da prebolim. Možda uzmem neko duže vreme za to, ali zaboraviću je I nastaviti dalje.

Ignorišući činjenicu da sam ko' od majke rođen, odlučim da ustanem I malo prošetam po kući.
Trenutno se nalazim u svojoj vili u Vašingtonu, I iskren da budem, nemam pojma kako sam tu završio.

Poslednje čega se sećam je neka zgodna crnokosa devojka u mom krilu, a zatim moje grubo odbijanje I prosto odlazak kući.

Možda nisam pomenuo, ali eto već nedelju dana nisam spavao ni sa jednom. Nisam mogao. Od pogleda na te plastične ili prirodno zgodne devojke, drugačijih crta lica, drugačijih osmeha, praznih pogleda, prosto mi se stvarala mučnina u stomaku.