Plava krv

A iznad kralja, kraljica.

Alterina perspektiva

Mrak, nema svetla. Telo mi drhti u tami, dok kroz veliki prozor pored  kreveta, gledam najkrupnije zvezde.

Nadam se da će me neko spasiti noći. Tetka me je smestila u krevet pre vremena, rekavši da će se roditelji vratiti za tili čas.

Ali, to se ne dešava.

Moje barbike I meda u uglu sobe, izobličavaju se I dobijaju zlokobni sjaj u očima, a ja stežem mekani pokrivač preko glave.

Ne čuje se ništa. A onda...bum!

Treskanje vratima je glasno. U moju sobu ulazi visoka žena milog izraza - moja tetka, dok sa njenih strana vire oni glomazni stražari kojima sam se uvek divila.

"Altera, dušo, uzmi gospodina medića, obuj papučice I kreni sa mnom, molim te." Začujem njen umirujući glas koji je tako podsećao na mamin.

Radosno je poslušam I za par sekundi već smo u zamračenim kolima, dok se odmičemo od mog voljenog Evrilstone - a.

***

Možda je bilo do mojih sitnih pet godina, ali ništa nisam shvatala. A sve je bilo tako jednostavno.

Odjednom, ispred mene nema ni  igračaka na polici, ni vrata limuzine. Sve oko mene je skroz u beloj boji I počinjem da mislim da sam poludela.

Ne moram dugo da žmirkam, jer je sat već uveliko otkucao ponoć, I sve je ponovo tamno.

Po navici, prvo mi pogled skrene do jedinog prozora u sobi. Prostrano staklo, neverno mi odaje sjaj krupnih zlatnih tačkica na usnulom nebu.

Telo mi bridi I sve me jako boli.

Ali taj bol ne biva ništa u poređenju sa bolom zamišljenog šamara, kad mi se sve informacije sruče u glavu.

Gde sam ja?

Bacim pogled na maslinasto - zeleni, autetični nameštaj preko puta mog kreveta, I tamo vidim svoju odeću.

Osvrenem se oko sebe I primetim veliki štap sa kesicom na vrhu - infuzija.

Mala braunila na mojoj ruci, odskače od bledunjavo plave odeće na meni.

Sve miriše umirujuće I tako je tiho I....Vou!

Gde je Artur?

Izbezumljeno se trgnem prisećajući se svega od sinoć...ili kad god beše. Nisam sigurna koliko dana sam već ovde. 1,2, 5?

Znam da nikako ne bih smela, ali briga u meni buja, te ustanem.

Uzimam dugi metalni štap na stalku I vučem ga uz sebe do vrata.

Iznenadim se koliko sam slaba. Noge mi drhte, ali briga sada preovlađuje.

Otvaram vrata I brzo se nalazim u hodniku. Pogodite šta...I ovde je sve belo. Od zidova do najmanjeg prekrivača za stolicu.

U meni se smenjuju sva osećanja. Ljutnja, bes, očaj, zabrinutost, krivica, nestrpljivost, znatiželja, ali trenutno ponajviše briga.

Ne znam koliko bih još koraka u krug pravila, pokušavajući da dokučim gde ići, da na goloj koži nogu nisam osetila vrelinu nastalu jednim jedinim očima.

"Rekao sam im da te ništa neće zadržati." Umorno kaže I ja skočim kao da sam se maločas opekla.

Okrećem se ka njemu I dok me skenira od glave do pete, za minut sam ispred njega.

Artur na sebi nema bolničku odeću, ali ogrebotine I sasušena krv na licu, govore mi da bi trebao da ima.

Ne znam da li iznenadim više samu sebe ili njega, kada svojim slabašnim rukama, obuhvatam njegov vrat I udahnuvši taj savršeni miris koji ništa nije moglo promeniti, nesvesno pustim produbljeni izdah. Mišići mi se opuštaju I kamen pada sa srca.