Plava krv

Postoji samo jedna prava.

Artureva perspektiva

"Ti si takav seronja." Kevin se okreće ka meni, a zgodna plavuša mu seda u krilo.

"Hm?" Zbunjeno podižem obrvu I biram svoj večerašnji plen.

"Zbog svega juče. Devojka se bukvalno raspala od ljubomore, jer je bilo očigledno kome bi posvetio više pažnje." Nasmeje se. Njegova usta počinju alavo da sisaju kožu vrata napaljene neznanke.

"Sara mi nije bitna. Ni najmanje. Nisam ovde zbog nje." Naručujem novu turu burbona za ceo separe.

"Hoćeš da kažeš da ti je Altera bitna?" Zainteresovano podiže glavu sa dekoltea svog ulova.

Zastanem na kratko, jer moja izjava je I dovela do ovoga. Šta da kažem? Došao sam ovde da bih je naterao da oseti što sam ja osećao, a sad kad pogledam, šta me je nateralo to da uradim? Osećanja, naravno. Ali kakva? Ja nju više ne volim, a ne voli ni ona mene. Da smo samo par godina  nazad u prošlosti, možda bi me ovo I bolelo. Ali sada? Ne.

Pa da li je to onda bes? Mržnja? Svakako bi mi bilo lakše da je samo mrzim, no nisam siguran radim li to. Iako ne mogu da poreknem koliko me idalje privlači njena neuhvatljiva ličnost I to telo na kome joj mogu zavideti svetski modeli. Ali to je samo suva, izgladnjujuća privlačnost.

Natežem čašu I eksiram sve od jednom kad mi zazvoni telefon. Kratko pogledam u ekran.

"Ono što hoću da kažem je da mi treba malo zabave." Ustanem. "A moja ljubomorna "devojka" će mi svakako pomoći u tome noćas." Ne čekam odgovor, jer se I sam gadim ovoga.

Sara mi nije devojka. Bar ne stvarno. Koristim je samo kad treba prosto da izbacim frustraciju iz sebe, I to najčešće onu zbog Altere I njene bezosećajnosti. Dakle, jebem jednu devojku, jer ne mogu da se pomirim sa činjenicom da ona koju ja hoću, mene neće. Ja sam odvratna osoba.

Uz jedno kratko "vidimo se" napuštam klub I sedam u kola.

Pogledam u sitan cvet bezbrižno zadet u okvir retrovizora.

Ta mala, veštačka, crvena ruža, juče joj je ispala iz kose kad je onako izbezumljeno istrčala kroz vrata sale. Ni sam ne znam zašto sam je sačuvao.

Gledao sam za tom vitkom figurom kako nestaje u masi, dok joj svilenkasta, crvena kosa poskakuje I jebeno sam bio prezadovoljan, jer na kraju dana, ja sam bio predmet njenog iznenađenja.

Prisetio sam se tih zajapurenih obraza, previše bledunjavo plavih da bi ih iko sem mene primetio. Nisam mogao da skinem oči sa lica anđela kog sam sanjao kao spas čak I onda kad sam sebi govorio da je mrzim. Njene meke, užareno crvene usne pućile su se ka meni, dok je dolazila k sebi od šoka. Gledala me je tim krupnim, čisto plavim očima za koje sam ubeđivao sebe da sam ih zaboravio. Izgledala je kao nežna šumska vila u dugoj, crvenoj haljini koja je isticala te savršene obline I izazivala sve I svakog da se okrene I jednom za svagda ne skida pogled sa nje. Bila je još I lepša nego na slikama ili u klubu one večeri, ako je to ikako moguće.

Ali nešto se u njoj promenilo. Ispred mene više nije stajalo nežno, neiskusno biće, željno mira I ohrabrujućih poljubaca. Ili jeste, samo sada sakriveno duboko, duboko unutar sigurne žene.

Ispred mene je stajala živa vatra. Crvenokosa lepotica koja se ne plaši nikoga, sigurna je u sebe I apsolutno zahteva više od mirnih poljubaca. Međutim, ono što sam shvatio u proteklih par nedelja prateći je, jeste da, njeno srce nije izgubilo ni milimetar svoje veličine. Idalje je veće od dvorca, iako sada ima tu hladnu masku. Ona je neuništivo neiskvarena, samo sada naučena da se bori u životu.

I opet, to je Altera, ona kakva je uvek trebala biti, ona koja zaslužuje sve što poželi, ona koju želim svakim nervom u svom telu.

U glavi bljesnu obrisi želje koju sam osetio videvši je, pa frustrirano zavlačim prste u kosu.