Plava krv

Definicija reči "šok".

Vetar u kosi, svež vazduh u nozdrvama, čovek u kog sam bezuslovno zaljubljena pored mene.

Da li može večno ovako?

Prešli smo veliku brzinu I već me adrenalin gori uzduž I popreko.

Kroz otvoreni prozor, vetar luduje sa mojim pramenovima, dok kao manijak ne sklanjam nogu sa gasa.

Artur sedi sa strane I zadovoljno me posmatra. Nije izustio ni reč od kad se njegovo ogromno telo zamenilo sa mojim na suvozačevom sedištu, prepuštajući mi volan. To je bila greška. Ha!

Zapanjena sam time koliko on poverenja ima u mene.

Pod točkovima gori beton, volan počinje da vibrira u mojim rukama, a njegov pogled češće je na meni, nego na putu.
Nije tražio da usporim, a kada bih nagazila gas, nasmejao bi se tajanstveno za sebe.

No, nisam puno razmišljala, jer krv mi se ledila u telu, a adrenalin mi je podizao osmeh do ušiju.

Nisam jedna od onih devojka koje bi uplašeno vrištale kad pri ovoj brzini, pored nas prođe neko normalno vozilo, tako da me ništa nije sprečavalo I vešto sam izbegavala sve.

Uhvatila sam par pogleda zbunjenih prolaznika, ali mi sad ništa nije bilo važno.

Trenutak, živeću za trenutak, sad ili nikada!

Uzvici su prolazili put mog jezika I zuba oblikujući pa...ne baš reči, sedmog neba.

Nisam htela nikada da stanem, toliko sam bila rasterećena I opuštena, ali opet, I tome dođe kraj.

Noga je smanjivala pritisak na papučici gasa, tek kad smo zašli u neku šumu.

Iako asfaltiran I pristojan, put je bio pun serpentina, pa sam morala malo da olabavim.

Prisutno držeći volan, glavu sam naslonila na sedište I nasmejala se uz uzdah.

"Ovaj auto je neverovatan!" Viknula sam zaustavljajući se kraj puta.

"To je običan auto. Osoba koja ga vozi, ga čini neverovatnim." Oglasio se Artur na jednom, sigurno me pogledavši.

Pogledala sam u njega na kratko, a onda oborila glavu sa strane otvarajući vrata.

On čak I sladunjave komplimente čini jebozovnim.

Izašao je Ispred, a ja za njim.

Stao je blizu mene I poklopio šake oko mojih kukova. Nije se suzdržavao da me privuče ka sebi.

"Ako planiraš još da se ljutiš, moraću da..."

Uzdahnula sam duboko. Znam da treba da se držim svog plana, ali prosto...pripisaću ovo trenutku.

Zagledala sam se u njegove mekane usne I zatreptala na trenutak.

Zbogom kontrolo.

Zbog izuzetne visinske razlike od nešto manje od jedne glave, morala sam da se uzdignem na prste kako bih ga poljubila.

Kliznula sam rukama na njegove obraze I povukla ga na svoje usne.

Trebalo mu je manje od sekunde da se savršeno uskladi. Osmehivao se iako ga to nije sprečilo da jezikom istraži svaki ćoškić mojih usta, povremeno me namerno gricnuvši za usnu.

Ili je priroda ili mu je praksa dala ovakvu veštinu. Čovek se ljubi za sve pare!

Videvši da se mučim zbog visine, stegao me je za kukove I lako podigao na haubu.

Dozvolila sam da se moje noge obaviju oko njega.

Nisam jakog karaktera uopšte. Tužno pomislim, ali se ne kajem.