Plava krv

Ne poriči reči svog srca.

Da li je bolesno razmišljati na koliko načina želiš svoju ženu u krevetu, dok prosto sediš u fotelji na 21. spratu sopstvene kompanije I nervozno kuckaš olovkom po stolu?

Onda je samo pitanje zašto ne mogu to da uradim?

Nije ona toliko mlađa od mene, kad razmislim 6 godina I nije neka razlika...ali ne. Nije stvar u tome.

Prosto, ne želim da se nakon što provedem noć sa njom, ujutru odmah pokaje zbog svojih postupaka. Jebeno znam da nije spremna, ma koliko me izazivala I tvrdila suprotno.

Pa ipak, želeo sam da saznam kakvog je ukusa njena koža tamo gde se najviše sakriva.

Više I nisam poricao da imam osećanja, veoma jaka osećanja prema njoj. Nisam želeo to nikome da priznam, a ponajmanje sebi. Ja nikada u svom životu nisam I ne bih digao ruku na ženu, niti mi je to palo na pamet, iz više razloga, a ponajviše, jer one donose život na zemlju I cenim ih, ali mi ni jedna nikada nije značila više od predmeta zadovoljstva u noćnim avanturama. Pa, ne do sada.

Rukama sam frustrirano protrljao lice.

Milion puta sam priznao koliki sam kreten, I stvarno to mislim, ali do sad mi nikada nije bilo bitno kako će se devojka ispod mene osećati, sve dok je svesno prihvatila ono što nudim, I dok ispunjava određene kriterijume.

I sad, sve ono što sam drugima radio, svesno ih bezdušno, psihički povređivao, plašim se da samo jedna može meni uraditi.

Eh, Arture, što si jebo', jebo' si. - pomislih puštajući olovku iz ruke.

Jedna mala smeđokosa, uvukla se pod moju kožu I svojim rukama čvrsto obgrlila moje srce ostavljajući me ranjivim. Znam da joj nikada nisam rekao koliko mi u stvari znači, ali mislim da dovoljno rizikujem uopšte dopuštajući da prihvatim bilo kakva osećanja. Jednom će shvatiti.

Kad mi je kroz glavu proletela slika mojih usana na njenim ukrućenim bradavicama, pukao sam.

Ustao sam I navukao svoj sako izlazeći iz kancelarije.

Pozdravio sam plavokosu sekretaricu I uputio se ka liftu.

Valjda će me smiriti ako je bar budem držao u rukama neko vreme.

Jebao me I moj sistem "korak po korak".

No, ipak bio sam odlučan u toj nameri, jer sam želeo da ovo uspe.

Od centra Nju Hejvena, gde se I nalazila upravljajuća zgrada moje kompanije, do dvorca, trebalo je nekih 20 minuta. Ja sam stigao za 10.

Jebeno sam nestrpljiv da je vidim.

Na prilazu sam glavom odmahnuo stražarima da se ne klanjaju za džabe I brzinski ušao na velika vrata njene, istočne kule.

"Altera." Pozvao sam je.

Nakon što nisam dobio odgovor, odlučio sam da se uspenjem uz stepenice.

Pozvao sam je još par puta I opet ostao bez odgovora.

Nisam hteo da preuranjeno paničim, ali određena jeza je ipak prošla mojom kičmom.

Brzim korakom sam se za sekundu našao u svojoj kuli.

Uspeo sam se stepenicama I ponovo pozvao isto ime par puta.

Pošto nisam dobio nikakav odgovor, odlučio sam da samo ućutim I smirim se. I uistinu, to je pomoglo.

Nakon par trenutaka, čuo sam nežne šapate koji su slabašno dopirali iz sobe, vrata do moje.

Laganim koracima sam se približio I kroz blago odškrinuta vrata gledao prizor od kog je dah zastajao.