Plava krv

Kao što brzak prevari reku

Znam da sam ovog puta napravila malo dužu pauzu, ali kao što I sami znate, krivi su svi ovi divni praznici. Ne obećavam redovnost, ali ću se truditi da češće pišem.

Nadam se da ste se lepo proveli I da ćete se lepo provesti za praznike.

Želim vam sve najlepše u ovoj I svim narednim godinama, a sad...uživajte!

Alterina perspektiva

Zašto se meni ovo u životu dešava? Nedelju dana provedem u suzama u gorem stanju nego što sam ikada bila, zbog laži koje sam lično izgovorila I sad opet?

Gledala sam ga u lice, govoreći da je kraj, a znala sam da to ne želim kao ni on.

Ali tako je moralo biti. Neko je morao presuditi ovome koliko god teško bilo, jer mi...mi nemamo zajedničku sudbinu.

Mi smo kao dva plamena. Zajedno se ili možemo rasplamsati u nezasitu vatru koja bi sve zapalila ili ubiti jedno drugo temperamentima koji su nepromenljivo ravnopravni.

Večeras sam bila spremna da ga zauvek zaboravim. Devojke su organizovale savršen izlazak za mene, pružile mi podršku, trudile se da mi bude bolje, a opet je samo jedan pogled na čoveka satkanog od čistog greha I seksa bio dovoljno da ponovo padnem.

Zašto nemam snage da jednom zvanično kažem ne ovim besmislicama?

Eh, Arture kad bi samo znao...

Gasim vodu I uzimam peškir. Osušim se I navlačim maslinasto - zeleni, svileni ogrtač I donji veš.

Polako otvaram vrata kupatila I primetim oblak pare koji me prati.

Laganim korakom se uputim ka dnevnom boravku odlučivši da se možda opustim uz neku od serija.

Ali na pragu zastanem, jer se iza mene oglasi poznata melodija.

Penjem se uz stepenice do svoje sobe iz koje se čuo telefon.

"Lorin?" Javljam se u poslednjem trenutku.

"Hej Al. Je li ti bolje?" Zabrinuto je pitala.

"Da, da, jeste, ne brini. Samo mi se malo vrtelo u glavi, ali sada je sve u redu. Kako su devojke?" Slabašno sam se osmehnula zamišljajući svoje lude ćurke kako muvaju pola kluba večeras.

"Odlično, ali nam je žao što nisi ostala. Hoćeš da dođemo do tebe?" Muzika iza nje se utišavala, jer se verovatno sklanjala na neko mirnije mesto.

"Ne, nema potrebe. Popijte nešto I za mene I lepo se provedite." Trudila sam se da zvučim što normalnije.

"U redu, ali obećaj mi da ćeš zvati ako ti nešto zatreba." Odlučno se oglasila. Je li pila uopšte? Zvučala je prilično trezno.

"Obećavam. Idem sad, vidimo se." Cmoknula sam u vazduhu kao da šaljem poljubac, a onda prekinula.

Bacila sam se na krevet odlučivši da ipak probam da zaspim ranije.

Ali sam bol zna da je san beg od stvarnosti.

Ruke mi se ponovo tresu. Dižem ih iznad glave I razgledam prste koji se pretvaraju u dim.

Ne, ne, ne opet!

"Arture! Pomozi mi, Arture!" Vičem, ali uzalud.

Ni deset koraka od mene, vidim prelepo lice čoveka koji me dovodi do ludila. Umirem zbog njega, a on mi se smeje I odmahuje glavom.

Konačno više ne mogu. Dosta je!

Zabadam glavu u kolena I osećam suze kako naviru poput brzaka na nekad mirnoj reci.