Plava krv

Srce 1 : Razum 0

Zvezde su nam svojim tananim svetlima obasjavale usku stazu oivičenu nedoglednom provalijom.

Mesec je svetleo jače nego inače I u neku ruku uspeo je da zameni pokvarene lampione na putu.

Ko je smestio dvorac na vrh ove strme planine? Pitala sam se gledajući u svoje čiste kanađanke koje će od ove okoline brzo propasti.

Kroz par trenutaka skrenem pogled ka Arturu.

Pozorno je gledao kroz prozor, a posmatrajući njegovo držanje, shvatila sam koliko vremena je provodio sa Glorijom.

Nisam znala još puno o njemu, ali svaki novi delić, kao kad slažete slagalicu, ostavlja bez daha u večitom iznenađenju.

Prelepa tamna kosa sa po kojim pramenom boje žita, neuredno je letela iznad njegovih očiju I na trenutak, samo na trenutak, podsetio me je na malo nevino dete.

Zatreptala sam I prisetila se da u njemu nema ničeg nevinog.

Uvek me je zadivljavao njegov oblik nosa. Znam, čudno. Ali bio je formiran tako da iz gustih ali prirodno urednih obrva, izlazi u nekoj mirnoj liniji, pravilan I savršen uz te prelepe oči I mekana usta.

Nos nije bio jedno na njemu što me je iznova zadivljavalo, ali jednostavno, I vama bi trebalo puno reči da opišete nešto lepše od bilo čega što ste ikad videli.

Možda je u celoj toj tišini osetio moj pogled, te se okrenuo. A možda je I on samo želeo da pogleda mene.

Atmosfera u dugoj crnoj limuzini bila je umirujuća I blaga, te bi svaka izgovorena reč bila suvišna. Zato smo ćutali. Glas je mač. Ne treba nam da noćas nekoga poseče.

Gledali smo se u tišini dok su nam glave bile samo do pola osvetljene mesečinom.

Njegov pogled bio je svuda na mom licu, a ja sam očima upijala svaku njegovu crtu.

Da, plašim se. Plašim se osećanja prema njemu, ali ne mogu da ih poreknem. Ona postoje. Zašto se više borim? Čemu sve to?

Njegove oči sijale su kao dva bisera u najtamnijem okeanu, dok su mu se usne blago izvile. Nije bilo ničeg ispranog I dvosmislenog u tom osmehu. Bilo je dosta osvežavajuće videti nešto tako čisto I iskreno, što ne pokušava da vas omami I zadivi.

Uzvratila sam mali osmejak ne razmišljajući o tome kakvu poruku šaljem. Na kraju krajeva ako provedeš sve vreme ovog sveta razmišljajući, kada si onda živeo?

Truckanje kola postalo je za nijansu jače pa smo oboje pogledali ka vozaču.

"Visočanstvo, stigli smo." Oglasio se stariji, brkati čovek za volanom par trenutaka kasnije zaustavljajući automobil.

Jedva sam čekala da provirim iza zatamljenih stakala I ugledam dvorac.

Sačekala sam da Artur Izađe prvi I otvori moja vrata, što je par trenutaka kasnije uradio.

Pružio mi je ruku te sam je nesigurno prihvatila. Njegova koža bila je glatka, zategnuta I led ledena.

Iza su se parkirala još dva automobila.
Kraljevska straža.

Na trenutak, on više, verovali ili ne, nije bio glavni fokus mojih misli.

Pogled sam prebacila na ogromne zidove iza kojih su se dizale kule I drugi delovi građevine dvorca. Ovo mesto je ogromno!

Zavrtelo mi se u glavi od pogleda, a dah je izašao iz pluća nekontrolisano.

Na zidovima nije bilo modernog osvetljenja već samo fenjera I drvenih ukrasa. Dekoracija je bila...pa... starinska.