Plava krv

Pružaš li ruku onome kome veruješ?

"Znaš, mislio sam da bismo večeras mogli do onog novog kluba u centru, ali izgleda da je škola imala bitnije planove." Dodao je Tarik dovršavajući svoj hamburger.

"Šta ćes." Bez puno predomišljanja sam rekla prevrćući salatu po tanjiru.

Danas nije kao uobičajeno. Tarik I ja smo jedini iz naše male školske ekipe, na večeri.

Ostali gledaju neku predstavu koja se održava u holu škole.

Obavezno je biti bar u krugu školskog dvorišta, ali po pravilu ne moraš da gledaš predstavu.

Časovi su se završili pre sat vremena, a pošto se Tariku I meni nije baš gledao dat program, odlučili smo da kupimo večeru u školskoj menzi I budemo u dvorištu pod tek izašlim noćnim zvezdama.

Nakon što smi završili obrok, krenuli smo ka ulazu škole.

"Hoćes da odemo da odgledamo ostatak predstave? Nije kao da ovde ima nečeg zanimljivijeg za raditi."
Rekao je sa rukama u džepovima,  otpuhnuvši.

"Okej, idem samo do toaleta prvo, vidimo se u sali."

Dodala sam I odgegala se levim hodnikom usporeno iduci ka ženskom WC - u.

Razgledala sam redak primer pustog školskog hodnika noću.

Ali pre nego što sam stigla I do pola puta, videla sam slabašnu žensku figuru, razmazane šminke sa rukama preko lica, kako otvara vrata I ulazi na mesto prema kom sam se zaputila.

Kada sam malo bolje pogledala, shvatila sam da je uplakana devojka bila Lorin.

Potrčala sam ka toaletu I žurno ušla unutra.

U momentu sam čula zaključavanje jedne od kabina I snažno jecanje sa druge strane vrata.

Pritisla sam kvaku, ali bilo je zaključano.

"Lorin." Pokušala sam da zvučim što smirenije.

"Ostavi me na miru." Viknula je sa druge strane.

"Šta se desilo? Molim te, otvori vrata." Dodala sam.

Još par trenutaka sam bezuspešno pokušavala da je dozovem, ali sve što sam kroz par trenutaka čula je bilo  otvaranje nekakve kutijice.

Provirila sam kroz ključaonicu I zaledila se videvši sta namerava da uradi.

Drhtavim rukama otvarala je malu plastičnu bočicu sa lekovima uzimajuci punu šaku istih.

Pola joj je ispalo kada sam počela snažno da vičem I lupam po vratima, ali druga polovina već je završila u njenim ustima.

Čula sam kako  nastavlja da sipa lekove u šaku, te sam potrčala ka izlaznim vratima što sam brže mogla.

Izađovši u hodnik, počela sam da dozivam pomoć što sam glasnije mogla.

Oči su mi bile zamagljene od suza, a noge nikad brže.

U jednom mometu, sudarila sam se sa čvrstim muškim grudima I podigavši  glavu ugledala sam andjela.

U ovom trenutku, tu odliku nije imao samo zbog neviđene lepote, već I zbog sigurnosti I toplote koja me je obavila uz njegovu pojavu.

Stavila sam šake na njegova ramena I žurno, jedva sklapajući rečenicu, počela da pričam.

Gledao me je zaprepašćeno I zabrinuto ipak ostajuci u pripravnom  stanju.

"Lorin, ona...ona pokušava da se ubije...lekovima, treba joj pomoć  brzo." Moje reči nisu još ni dosle do punog jeka, dok su njegove hitre noge poletele u pravcu u kom sam ga povela.