Plava krv

Vuk u šumi.

Alterina perspektiva

Saplićem se o svoje noge. Koraci u mi teški. Iznova cepam dlanove o kruto granje I oštro trnje po podu kad padnem. Ali ne stajem. Uzimam vazduh, a on nestaje kao da mi ga čelična ruka svaki put izvlači iz pluća.
Ne smem da stanem, ne smem da se okrenem.

Iz guste, mračne šume dopiru vrisci I znam da sam ja sledeća. Plač žene mi para uši, a jaukanje u daljini izaziva  drhtanje do kostiju.

Ne znam gde sam. Gde trčim. Samo znam da ne smem da stanem. Nagon za preživljavanjem je jedino što me gura da grabim put pred sobom.

A onda, ispred mene iz gustog grmlja isijava neka blažena bela svetlost. Toliko je mila za oči, a prijatna za dušu. U moru crnila jedina svetla tačka.

Pružam ruke kao žedan u pustinji, ka zamišljenoj oazi.

Trčim ka mestu okupanim belom svetlošću, ali za svaki moj korak I ono je dalje. Prsti mi drhte, a osećaji se lagano vraćaju kao I uvek.

Saplićem se o kamen I padam. Krv mi šiklja na sve strane iz rana, a najviše iz duše.

Podižem pogled I očima putujem od muških cipela, preko pantalona, majice i onda do lica.

Ah. Odahnem bezbrižno I puštam smešak da se poigra sa mojim usnama.
Moj anđeo čuvar. Došao je po mene.

Gledam u lice sačinjeno od savršenstva. Ćuti I smeši mi se nežno.

Polako ustajem sa poda I pružam mu ruku da me odvede odavde, da me spasi. Ali kao I svaki prethodni put, on čini istu stvar.

Dok ja pokušavam da mu priđem, zemlja ispod mene se brzo pomiče I vuče me nazad.

Gledam ga I ponovo mi ništa nije jasno. Očima šaram između njegovog opuštenog tela, tamo, sasvim blizu, dok se ne trudi da preduzme bilo šta I izbavi me iz iste agonije. Nogama I rukama hvatam zemlju samo da me ne vuče ka sve jasnijim kricima iza mene.

I sama počinjem da vrištim I drhtim dozivajući njegovo ime kao molitvu za spas.

"Arture! Arture, molim te! Vrati se, preklinjem te! Ne ostavljaj me ponovo!" Svoj glas ne prepoznajem u agoniji očaja.

Ne skidam pogled sa tog lica anđela, koji samo odmahuje glavom i smeši se kao da se apsolutno ništa ne dešava. A onda diže ruku I prstom polako klima levo - desno, podsećajući me na roditelja koji detetu ne da čokoladu, jer je nestašno.

Padam na kolena nemoćna da se više borim, dok osećam kako me šuma vuče u svoje dubine.

Ali ništa, na ovom svetu baš ništa, nije bolelo kao kada mi se još jednom nasmejao I skroz opušteno okrenuo leđa, nestajući zauvek.

Ponovo čujem krckanje iza sebe I oluja se širi mračnim nebom.

Vrisci su preglasni, jecaji još jeziviji, I znam da mi je propast iza leđa.

I tu se san zaustavlja. Čujem svoje promuklo vrištanje koje probija mrak u sobi, I budim se u suzama I znoju.

Još jedan od milion košmara sa kojima se borim već pet godina.

Stežam prekrivač uz sebe, a suze ponovo naviru. Ne mogu ja ovo. Nisam dovoljno jaka. Ne mogu podneti osećaj koji imam od onog dana kada me je ostavio. Moj svet se raspada I bol me guši iz dana u dan sve jače.

Kao da se oslobađam teške knedle u grlu, nesvesno počnem da jecam na sav glas I plačem iz dubine duše.

Zašto Arture?